vrh dno
Drznik Kukuslavija

Drznik

Ili noge nalaze put, ili će put naći noge

21.03.2011.
Tu noć sam prespavao u kancelariji. Patrolirao sam na svakih pola sata oko pošte i osećao sam se potpuno iscrpljeno u cik zore, kad je došla isporuka novih pošiljki.

Utrčao sam u kancelariju i zaključao vrata. Tačno se sećam napada panike koji me je obuzeo, i danas, kada proživljavam momenat nanovo u mislima, mogu samo da se nasmejem sam sebi i svojoj užurbanosti, strahu i tupom osećaju izbezumljenosti. Svu poštu sam ostavio pred vratima, zanemarujući posao, a kovertu koja mi je tada jedina bila od važnosti stezao sam u ruci, nalet straha zamenjujući naletom besa. Adresirana je na moje ime, pored kojeg je stajao i snažno utisnut prefiks „Drznik...“
Sadržaj pisma sam preletao pogledom i morao sam prethodno da izbrojim do deset, da se smirim, kako bih detaljno iščitao svaki red, kako bih uspeo da se skoncentrišem uopšte. Pao sam u stolicu, sad obema rukama držeči parče papira, i dugo nepomično sedeo tako, prepuštajući se pesmi koju mi je namenio mladi kukuslovenski student.

Vidim da manira u vašoj zemlji još nema,
Da i ta isporuka u mračnim ćoškovima drema,
Pa se našao drznik tuđe otvarati pošte
Meni slati podsmehe i reči krajnje proste!
Još te sramote ne videh i priznaću:
Doživeh kao šamar ovu vašu izdaju!
A čuh priče kao dete o vašoj zemlji sve
Te se trudim da ne uzmem za zlo vam ovaj greh,
Jer ka Golgoti krećete, dobićete svoje
Izaćete Njemu, pa nek sudi kakav ste čovek!
Drzniče! Moj bi Vam otac pokazao vaše,
Na trgu bi ste prosili redove najkraće
Sa ostalom bedom što moli pesnike za pesme,
Dobijali od pisca misli za bacanje, retke!
Drzniče! Moj bi Vam otac pokazao pravde!
Naučio Vas kako čovek glavu sagne!
Kako se moli za oprost, drž’o bi Vam slovo,
Zacrveneo Vam obraze kad ispričao bih ovo!
Ostajte mi zbogom!
Molim Vas!


Iskreno, jeste me poplašilo pismo. Godine provedene u pošti su me naučile da razlikujem načine pisanja, a ovo pismo je poslao ljut čovek. Ogorčen. Papir je prosto pocepan mastilom od stiskanja, a reovi su haotični, neodmereni, pisani u žurbi. Nisam izlazio iz kancelarije još dugo, nanovo i nanovo iščitavajući pismo, dok kolega nije zakucao na vrata, podsetivši me da je krajnje vreme da isporučim poštu u selu... Zgužvao sam pismo i strpao ga u unutrašnji džep. Pokušao sam da ne razmišljam o svemu što se desilo, delom iz napada paranoje, a delom zato što sam i dalje imao negde duboko usađen osećaj da sam predmet nečijeg ismejavanja, pa ako bi se desilo da je jedan od autora baš neko od mojih kolega – nisam želeo da mu pružim zadovoljstvo da me vidi potresenog još uvek. Iako je još bilo rano jutro, osećao sam kako me umor savladava. Godine me stižu i sve ovo ne utiče dobro na mene.
 
Dan je protekao kao i svaki drugi. U selu su meštani razgrabili poštu, a ja sam seo u „Budućnost“, i ostavio kafu da se hladi dok razmišljam o Kukuslaviji i povređenom studentu. Krenuo sam sistemom eliminacije kako bih ustanovio ko bi mogao biti ovaj „student“...
Nije mogao biti niko od kolega ipak, jer i ako ijedan od njih ima smisla za rimu, sigurno bi pismu posvetio više pažnje, i ne bi bilo tako ljuto napisano, ne bi odavalo osećaj uznemirenosti. Svako može da primeti ako je nešto pisano žurno, ali ja mogu da potvrdim i da li je to autentično, poprilično sam uveren. U selu bi za nešto ovako mogao i da bude odgovoran neki mladić, Opet, sva omladina koja je u godinama kad bi i mogli da budu „studenti“, je van naselja, upravo na studijama. Ovde su samo stariji ljudi i manja deca. A i ko bi se setio ovako nečeg? Palo mi je na pamet da moram da utvrdim odakle pisma dolaze. Pošto je moje poslato juče, a danas sam već dobio odgovor, praktično je nemoguće da je neko van naselja. Odlučio sam se da odgovorim i na ovo pismo, kako bih pratio ko će ga podići i ko će ostaviti eventualan odgovor... Kafa se ohladila, zatražio sam novu i parče papira od konobarice. Napisao sam kratko i čitko izvinjenje, ali sam znao i na koju tačku treba da udarim ako iza svega ovoga stoji iole neka razumna priča. Čovek me je isprepadao, redovi mogu da se protumače na najrazličitije načine. Ja nisam osoba koja je po prirodi panična, ali meni je prećeno, pomenut je i izlazak „Njemu“ pretpostavljam Bogu... Smirio sam ruku, ovo sam napisao:

Izvinjavam se, cenjeni, oprostite, molim vas
Nije mi bila namera da povredim bilo koga.
Izgovora nema i svestan sam toga,
Sramota me jeste, znam da nisu moja posla...
Ali pretite mi! O tome bih obavestiti mogao i oca!
Ali zašto da farsa i dodje ova dotle?
Niko neće saznati da tražili ste rede,
Niko neće saznati kako studenti prete,
Al’ mi recite više, odakle ste i ko,
I kakva je to zemlja koju zovete Kukuslavijom?


Opet sam uredno adresirao sve, kao i prošli put, zalepio kovertu i stavio svoje ime i adresu na poleđinu. Zatim sam krenuo natrag prema pošti, plativši dve kafe a ne popivši ni jednu. Prošetao sam kraj reke, gde prođem retko, samo ako imam pošiljku za nekog od pecaroša koji su se nastanili u brvnarama kraj obale a u naselje i kućama jako retko dolaze. Želeo sam da ubijem vreme, kako bih promislio o svemu, posmatrajući druga sela preko vode u daljini, i razmišljajući o tome kako ceo život gledam u iste obrise, iste krovove, a nikad nisam bar jedno od tih naselja posetio. Osećao sam neopisivu težinu na grudima, bio sam i pomalo besan na sebe kao i svaki put kad siđem do reke posle nekog vremena, uostalom. Nisam poznavao svoj kraj. Moderan svet me je povukao kao mladića, dugo sam bio van sela, sila prilika me je vratila nazad... Ne mogu da imenujem koje sam sve gradove i evropske zemlje posetio, dosta njih se ni ne sećam, a vlastiti komšiluk mi je bio apsolutno nepoznat. Više pažnje sam posvetio izmišljenoj zemlji, verovatno plodu nečije mašte, nego naselju do kojeg mogu i da preplivam. Činilo mi se da to dosta govori o meni kao o čoveku.
Požurio sam nazad, budući da sam se i previše zadržao. Stao sam pred sandučetom kad sam stigao do pošte, okrenuvši se oko sebe. Nigde nikog. Samo umirujuć blagi vetar i gde po koji uzvik iz sela, iz podnožja. Ubacio sam kovertu. Iskreno sam se nadao da će jedan od kolega ući nasmejan, da će svemu ovome doći kraj makar i bio predmet ismejavanja. Ali nije... To je bio samo početak.
 
Tu noć sam prespavao u kancelariji. Patrolirao sam na svakih pola sata oko pošte i osećao sam se potpuno iscrpljeno u cik zore, kad je došla isporuka novih pošiljki. Niko nije prišao sandučetu sem mene i sad sam lično iz nje istresao tri koverte, prateći pogledom moju vlastitu. Vozač je preuzeo, ubacio ih u vreću, a meni potom dao u ruku svežanj pisama za taj dan. Nikad ih ne bude puno, tako da sam ih odmah, nakon praćenja vozila, pregledao u rukama, listajući ih. Osetio sam. Znao sam. Kolena su mi klecnula i osetio sam nalet suza. Na jednoj koverti, krasnopisom je stajalo moje ime, ovog puta uz prefiks „Cenjeni“...
 


Đorđe Jovica Ilić

Foto: TBC

 

Pogledaj još...
  • 2083-00.jpg

    Petar i Prilika na pomolu

    12.05.2011.
    U budućnosti, moja Jugoslavija više nije Jugoslavija. Opet će se zvati Srbija. Svest mog naroda će biti dovedena u pitanje. ...
  • 2038-00.jpg

    Cenjeni

    29.03.2011.
    Suočavanje sa strahovima ne osigurava i oslobađanje od strahova.
  • 2016-00.jpg

    Prvo pismo

    14.03.2011.
    Neko se šalio sa mnom. Neko se drznuo i tutnuo ovu kovertu u korpu dok ja nisam obraćao pažnju. „Kukuslavija!“ ...
Komentari
Damjan - 22.03.2011. 01:02 h
Predivan početak. U najlepšem maniru nadrealnih pripovetki latino-američkih pisaca