Postoji nekoliko filmskih reditelja za koje se može reći da umeju sa glumcima. Jedan od njih je, van svake sumnje, britanski reditelj Majk Li, autor čiji su filmovi nešto najbolje što je stvoreno u evropskoj kinematografiji od kraja osamdesetih, pa do danas. Naravno, ovde govorim u svoje ime, prema ličnim afinitetima. Proslavljen filmovima „High Hopes“, „Naked“ i „Secret & Lies“ nametnuo se, posle Kena Luoča, kao najistaknutiji sledbenik škole takozvanog realističnog filma. S vremena na vreme odgledam neki njegov film da bih se podsetio kako to rade pravi majstori. Artificijelno, sa stilom, emotivno, pomalo mračno ali katarzično.

Njegov film „Career Girls“ je drama/melodrama iz 1997. godine, koju je snimio odmah posle „Secret & Lies“ za koji je dobio Zlatnu palmu u Kanu, zbog čega je ostao u senci prethodnog filma. Jedan od razloga je verovatno svedenija priča, ali što se mene tiče, ista ne zaostaje puno za laureatom. Možda je čak i bolja. Hana (Ketrin Kertlidž) i Eni (Linda Stedman) su prijateljice iz studentskih dana koje se nalaze nekoliko godina posle okončanja studentskog života u Londonu, koji se odigravao negde polovinom osamdesetih. Majk Li je vrhunski dočarao epohu sivila propraćenu pesmama grupe The Cure i tadašnjom modom kojom je odenuo glavne likove. Eni se posle studija vratila u rodni Vels gde je nastavila svoj život, a Hana je ostala u Londonu. I jedna i druga još uvek nisu našle muškarce svog života, karijere su im pristojne, izgledaju pristojno, zadovoljne su koliko toliko, ali ipak kada se malo zagrebe, ispod se krije emotivni prtljag koji se nagomilao još tokom studentskih dana. Smenjuju se kadrovi sadašnjosti i prošlosti, svaki flešbek je na svom mestu. Britanska common people atmosfera je više nego prisutna, dok je gluma vrhunska. Tu dolazimo do tajne Lijevog rada sa glumcima i do konstatacije sa početka rivjua da je on jedan od retkih reditelja koji baš ume sa glumcima. On evidentno uspeva da iz cele ekipe izvuče maksimum i prenese na gledaoca potrebnu emociju. Vi osećate svaki drhtaj Eninog srca i zategnutost njenog nervnog sklopa poput žice na gitari, osećate svaki neurotični tik Hane, bolno ludilo Rikija (Mark Benton), japijevski bolikurcizam Mr. Evansa (Endi Serkis), nadobudni erektivni ego trip Adriana Spinksa (Džo Taker) i pitate se sve vreme da li je taj Majk Li genije ili je to samo zato što je Šekspirov zemljak. Ima nečeg zadivljujućeg u celom tom pristupu režiji i samom radu sa glumcima. Uspeo sam negde da pročitam, gde su ga pitali o njegovom odabiru glumačke ekipe za svoje filmove, kako odgovora : „Uvek imam po­tre­bu za bi­strim, oštrim, in­te­li­gent­nim glum­ci­ma sa so­fi­sti­ci­ra­nim pri­stu­pom li­ko­vi­ma ko­je tre­ba da tu­ma­če. Za glum­ci­ma ko­ji su sprem­ni da na­por­no ra­de i ko­ji ume­ju da bu­du in­di­vi­du­al­ci ko­ji će za­si­ja­ti kao deo an­sam­bla i isto­vre­me­no sa dru­gi­ma. Lju­di ko­ji ni­su sprem­ni da bu­du sve vre­me sa mnom dok sni­ma­mo, čak iako ni­je nji­hov sni­ma­ju­ći dan, ni­su lju­di sa ko­ji­ma ja ra­dim.”

Gledajte filmove Majka Lija, oni su melem za dušu.

Autor: Đorđe Kalijadis