vrh dno
Pećinari u osvajanju Beljanice SIRUP

Pećinari u osvajanju Beljanice

Dan drugi

24.06.2010.
Krenuli smo svi zajedno put glavnog hodnika a onda smo Ljilja i ja rešile da se izgubimo. Skrenule smo u prvi bočni kanal u želji da nađemo nešto interesantno (recimo mesto gde moramo da popijemo napitak da bi mogle da prođemo). Ali avaj!

Buđenjeeee...

Otprilike oko 10:30 je Musketar odlučio da je vreme za ustajanje pa je krenulo buđenje uspavane ekipe. Miću nismo morali mnogo da cimamo jer je spavao za stolom gde smo sedeli (tačnije na stolu, ali nema veze) pa nam je bio blizu, i u principu je reagovao na sve što mu se kaže, Dacke je spavao u kolima i nakon cimanja rekao nešto u stilu:"Samo ti kaži kad treba da se krene..." (ne tvrdim, nisam bila u neposrednoj blizini kada se to dešavalo), a Ljilja - komirana u šatoru... Musketar je pokušao da je probudi kratkim drmanjem šatora što, naravno, nije urodilo plodom. A onda je meni sinulo... Uključila sam alarm na telefonu, da zvoni za 2 minuta, i opušteno ubacila telefon u šator... Kada je izronila imala je divno lice serijskog ubice! Šalim se, predpostavljam da je htela da me zapali ali je još uvek bila (hvala Bogu) suviše uspavana za tako nešto.

Kuvanje kafe, razbuđivanje, dovođenje u red i pokreeeet.

Krenuli smo kolima ka jami u Vrtačelju ne bi li je locirali i istražili. Ne znam kako je prošao put, bojim se da sam na momente padala u komu pa ne mogu da pišem šta smo tačno videli i kuda smo prošli. Osvestila sam se otprilike pred jamom (na putu pre skretanja u šumu ka jami). Prvo je Musketar otišao da izvidi situaciju a zatim se vratio po nas. Zaputili smo se u izviđanje objekta stoga nismo oblačili kombinezone.

Ulaz u jamu je u stilu "ima jedna pećina stroga", dakle, odgovara. Prošli smo kratak deo i stigli do mesta gde je vertikala. Tu je Musketar demokratski jednoglasno odlučio da nećemo raditi taj objekat (već je prošlo 13h, za snimanje, opremanje i raspremanje treba vremena, te je bolje da se to odloži za neki drugi put) ali da će nas odvesti na jedno divno mesto da bi nam nadoknadio uskraćenu avanturu.

Vlaška pećina!

Opet sam prespavala put do tamo, pa ću opis neviđenog preskočiti i početi sa: deo od kola do pećine je bio katastrofalan. Dakle, opet strmina (mLogo veliki nagib), kamenjar, neko drveće na putu iščupano iz korena... Ali da je zabavno, zabavno je.

Swift u akciji

Ne znam koliko je bilo stepeni, znam samo da je bilo dovoljno da prokuvamo u opremi. No, sve to se da zaboraviti kada se uđe u objekat (prvo kada se dođe do njega, što je podvig). Unutra je temperatura daleko podnošljivija (da ne kažem – zimski uslovi). Nastupio je kratak period aklimatizacije (nije naivno kada se sa +25 stepeni uđe na +12), puštanje karbituša u rad i pokret (da, opet pokret). Krenuli smo svi zajedno put glavnog hodnika a onda smo Ljilja i ja rešile da se izgubimo. Skrenule smo u prvi bočni kanal u želji da nađemo nešto interesantno (recimo mesto gde moramo da popijemo napitak da bi mogle da prođemo). Ali avaj! Zemlja Čuda je ipak samo predeo iz bajke, a Vlaška pećina je bila naša "surova" realnost, a i nismo imale napitak... Svaki hodnik bi se završio preuskim delom tako da smo bile prinuđene na kraju da se vratimo nazad i nastavimo kud i sav normalan svet. E, tu je došlo do omanjih problema. Naime, glavni hodnik se spušta vertikalno naniže nekih 8 metara (proizvoljno) i kada se gleda odozgo izgleda kao da ne može da se prođe bez užeta. Naravno nas dve se nismo setile da pitamo kako su oni sišli dole (nije bilo nikakvih dokaza da je korišćena bilo kakva oprema osim one koju smo svi imali na sebi + dve noge, dve ruke i glava) pa smo čučale neko vreme tu i čekale da se nešto desi (u krajnjem slučaju "da nam se javi" kako da siđemo dole). Srećom, Mića koji je još uvek bio na dnu je primetio da nam nešto nije jasno pa nam je džentlmenski pritekao u pomoć, objasnio nam kuda su se spustili i za manje od minuta smo se našle dole.

Kada smo se našle rame uz rame s Mićom objasnio nam je da su Musketar i Dacke nastavili dalje, i pokazao nam kuda. Do tog trenutka nisam ni znala kuda sve može da se prođe. Ono je tunelčić za stonoge! Ali nekako prođosmo i to (happy happy joy joy, mada ne zadugo). Nastavile smo lunjanje kroz hodnike, čak smo se i zagubile (tj. da je Ljilja bila sama, ne bi se zagubila, ali je moja orijentacija bila žalosna, a moć ubeđivanja relativno jaka pa sam je za malo ubedila da sam u pravu, ali su mi poduhvat upropastili njih dvojica kada su viknuli na koju stranu treba da idemo (naravno, bilo je kontra od onoga što sam ja rekla)).

Vraćanje kroz tunelčić za stonoge je bilo bolno iskustvo (ne bih da detaljišem o tome šta je ko izgovorio pri prolasku) i odahnuli smo  kada smo ga svi prošli. Ali "agonija" se nastavlja. Naime, na dnu te pećine se nalazi jezero, ali je put do njega u granicama paranormalnog. Musketar je ušao prvi. Mislili smo da je nestao, a onda nam se obratio iz mišje rupe " ’ajde ulazite". Šokovi! Ok, ulazimo, ali kako? Pošto ja nisam mogla da se uskladim sa ulaskom zamolila sam Ljilju da uđe prva i objasni mi lepo šta treba da radim. Nije da sam baš razumela, ali recimo da sam u neko doba uspela da se provučem. U međuvremenu su njih dvoje prilično napredovali ka jezeru i uspela sam da čujem Ljiljine bolne krike koje je ispuštala na tom putu što me je navelo da munjevitom brzinom izađem odatle i sakrijem se (nisam sigurna da li je videla jezero ali sam sigurna da joj posle ovoga gužva u GSP-u neće biti nikakav problem). Kada su izašli iz tog kanala polako smo krenuli ka izlazu.

Na tom putu je Musketar napravio odličnu šalu, seo je sa strane i pustio Ljilju i mene da nađemo izlaz. O ne! Traži, traži, traži... Jok... Musketar:"Jel mogu da vam pokažem nešto?" , a onda je palcem pokazao na jedini hodnik u koji nismo zavirile, inače hodnik pored kog je sedeo...  Pa da, i mislile smo da je tu.

Posle ovih malih (ali simpatičnih) incidenata, izašli smo na Sunce i zaseli da odmorimo (ko će odmah da silazi, napor je to). Kada smo se privikli na vrućinu krenuli smo dole. Ljilja i ja smo (kao po običaju) krenule same dole, malo se klizale malo se "Tarzan" tehnikom spuštale niz drveće, i napokon došle do ravnog dela. Vidi sreće  niotkuda. Tako smo pratile potok (rečicu) i stigle do kola (u međuvremenu sam ja počela da spavam hodajući i pričam nepovezano pa me je ona pogledala prilično čudno, čak me je i pitala nešto u stilu da li mi je dobro, ali kad se setila mojih pokušaja spavanja nije me pitala više ništa, bilo joj je jasno).

Polako su pristigli i ostali, sredili smo karbituše (nema ništa lepše od kopanja po karbidu, a tek miris), presvukli se, spakovali i rešili da je vreme za klopu i put kući.Veliki buk

Pre nego što smo stigli do restorana (kafane) "Vodopad" posetili smo vodopad Veliki Buk (fascinacija!), visok 18 metara i prilično bučan. Inače, ispred (ispod) njega je napravljen plato, tako da može da mu se priđe i divi izbliza. Zaista prelepo! Kafana je odmah tu, pa smo imali prilike da uživamo u zvuku vodopada sve vreme dok smo sedeli.

Mogla bih do prekosutra da pišem o svemu ovome jer sam oduševljena (i još me drži) ali bojim se da ću ovde polako početi da privodim priču kraju.

Od "Vodopada" smo krenuli put Beograda, taman kad je počela kiša i grmljavina.

Put ka kući je protekao odlično (ceo sam prespavala). Probudila sam se na naplatnoj rampi kod Beograda uz zvuke Bore Đorđevića i "Riblje Čorbe", nije mogao biti bolji kraj. Zapravo, najbolji deo je bio kada sam videla svoj krevet!

Rezime.

Vratili smo se svi u komadu. Dacke je zavoleo svog suzuki swifta nakon što je otkrio kuda sve može da ide. Mića je sačuvao sve svoje rezervne delove. Ljilja se nakupila modrica po nogama za ceo život (ili bar do sledeće akcije). Ja sam otkrila koliko volim da spavam.

Zahvalnica (?!)

Hvala vođi akcije što nas je vodio da vidimo sva ona fantastična mesta.
Hvala celoj ekipi na nezaboravnom provodu.

Mima

Pogledaj još...
  • 1939-00.jpg

    Sanjala sam san

    30.12.2010.
    Ispred tebe je uspon kakav u životu nisi video, i shvatiš koliko si zapravo mali, nevidljiv. Ne postojiš. Klizave, džinovske ...
  • 1857-00.jpg

    Igor Deranja

    21.09.2010.
    "Stavili su mi slušalice s muzikom u uši, naljepili "duck tape" da ne ispadaju, ipod stavili u kondom da ne ...
  • 1815-00.jpg

    Kameno more

    25.07.2010.
    U potpunom miru i tišini kampovali smo na livadici ispred uklete Tošine banje. Nadrealnu tvorevinu je poslednjih četvrt veka svog ...
Komentari
Trenutno nema nijednog komentara.