vrh dno
Pećinari u osvajanju Beljanice SIRUP

Pećinari u osvajanju Beljanice

Dan prvi

17.06.2010.
Zamalo da zaboravim. Put do pećine je bio poprilično strm, nagib terena je mestimično zahtevao hodanje četvoronoške (bar u mom i Ljiljinom slučaju) bilo je proklizavanja, kršenja po kamenjaru, čak smo imale i bliski susret sa (odvratnom) crnom žabom zbog koje smo malčice produžile put (zaobišle smo je u poprilično velikom luku).

Lokacija: Beljanica, Krepoljin
Akteri: Dacke, Musketar, Ljilja, Mića i Mima.
Vreme trajanja akcije: dva dana.
Dvoja kola.
Luda zabava.

Neki bi rekli:"Dokon pop i jariće krsti..." ali ja ću da ispričam svoju verziju.

Prva kola su krenula relativno rano ujutru (oko 8:30h) put kafane "Dobar hlad" (lokacija: po izlasku iz Petrovca, na jednoj krivini, prilično je uočljiva, za jutarnju kafu dušu dala), koja je ujedno bila mesto nalaženja. U prvim kolima smo bili Musketar, Ljilja i ja, a u drugim Dacke i Mića koji su krenuli ne znam kada, ali dovoljno kasnije, te smo ih mi elegantno čekali oko sat i po vremena. No, niko se ni na kog nije ljutio, uostalom popili smo bonus kafu (kud ćeš lepše).
Kada smo se napokon sakupili, doručkovali i proučili plan akcije, krenuli smo put Krepoljina, u čijoj nas je okolini čekalo pronalaženje dva manja objekta.

Ljilja uživa u pogleduUsput smo prošli banju Ždrelo, manastir Gornjak, kafanu "Monako" (pravo srpsko ime, zbog toga sam je i zapamtila, mada nije imala nikakve veze sa samim putovanjem), i na kraju kuću na najčudnijoj lokaciji. U principu, nije sama lokacija ni po čemu čudna, predeo je divan, tu je reka i mostićem se dolazi do kućice, jedina mana je što kada malo bolje pogledate predeo iznad padne vam mrak na oči. Kamenje koje je na ivici da se obruši i odnese kućicu čim dune malo jači vetar. Ali, valjda je čovek i na to mislio kada je ulagao u to. Pomolimo se sad svi zajedno da se ne ispostavi da je investicija bila uzaludna. Da ne dužim, putovanje je bilo simpatično, i zaista svašta može da se vidi iz kola.pogled na ulaz u prvu pećinu

Kako smo polako pristigli do lokacije gde bi (po karti) objekti trebali da budu (mislim da smo se u međuvremenu malo zagubili, ali ne tvrdim) snimili smo liticu sa naše leve strane, negde u brdu, koja je imala mali otvor (recimo da je poprilično ličilo na ono što tražimo) i krenuli su komentari tipa:" Nije valjda ONO ulaz...?" Da bi kroz (recimo) pola sata nastavili diskusiju sa:"Jao što je lep pogled odavde!" . Nije bio ulaz, ali je bilo prozorče (mada oni veštiji u penjanju mogu da ga iskoriste i kao ulaz, ne bunim se), i pogled zaista jeste predivan.

Zamalo da zaboravim. Put do pećine je bio poprilično strm, nagib terena je mestimično zahtevao hodanje četvoronoške (bar u mom i Ljiljinom slučaju) bilo je proklizavanja, kršenja po kamenjaru, čak smo imale i bliski susret sa (odvratnom) crnom žabom zbog koje smo malčice produžile put (zaobišle smo je u poprilično velikom luku). Ali smo takođe naišle na pogodna mesta za posmatranje okoline.

Bio bi red da se vratim na boravak u pećini.

Za početak da naglasim da je jako mala, pa svetlost dopire maltene do zadnjeg zida ulazne dvorane. Nema pećinskog nakita, bar ne onakvog kako ga većina ljudi zamišlja (nema reprezentativnih uzoraka, uglavnom je, ako ga ima, okamenjen). Ali ima zanimljiv sistem malih hodnika sa policama i dva prozorčeta sa kojih se može videti lepota okoline u punom sjaju. Na jednom od njih smo naišli na gnezdo neke ptice, srećom bilo je prazno (ko zna koja ptica je u pitanju, što je sigurno, sigurno je).

Dogovaranje

Dok smo odatle posmatrali okolinu neko je prokomentarisao da samo još fali muzika iz Otpisanih da doživljaj bude potpun. (Mogu reći da nije bilo daleko od istine.)
U narednih pola sata su Ljilja i Musketar izmerili te kanale ( i našli nešto čudno, zapravo nađen je Mićin magnet za kičmu, ali kada ga je Musketar pronašao nije mu bilo baš najjasnije šta to predstavlja pa je uljudno izjavio:" nekome su počeli da otpadaju delovi.", otud "Mićin rezervni deo") i tu se otprilike završava naša avantura u ovom objektu.

Krenuli smo u dalju potragu. Ne mogu sa preciznošću da kažem kuda smo se sve kretali, znam samo da smo se borili sa žbunjem i granjem i za malo izgubili bitku jer su im u pomoć pritekle razne bodljikave trave i dosadne bube. No ipak smo dobili rat. Nakon kraćeg (možda i dužeg, ne znam, nisam imala sat) tumaranja našli smo još jedan objekat (ne, ne brinite, nije to bio taj što smo tražili, ovo je bio neki drugi). Prevrnuli smo i njega, mada nismo imali ništa posebno da radimo jer je bio minijaturan i odlučili da krenemo ka kolima.

Za put do kola smo ipak izabrali stazu, jeste da je prvo vodila u kontra smeru, te smo imali tri puta više da hodamo, ali nas bar nisu napadali mali stanovnici šume.

Stigosmo do kola tačno kad je počela da pada sitna kiša. Presvukli smo se (o radosti kad se izađe iz kombinezona) i zaključili da je pravo vreme za klopu. Ali pre toga smo svratili (bilo nam je usput) do vrela Krupaje. Fantazija! Nešto lepše ja nisam videla u životu! Zaista ostavlja bez daha. Pećina iz koje ističe voda koja formira jezerce i nastavlja se u (veštački napravljen) vodopad. Kao sa slika koje se mogu naći na netu pod imenom "najlepši predeli sveta". Svaka dalja priča bi bila suvišna. Uostalom, nemam ja toliko obogaćen rečnik da bih mogla opisati taj doživljaj te ću ostaviti vama da zamislite kako vam je volja (kako god da zamislite nećete pogrešiti, samo mislite na savršeno mesto za odmor)...

Niva u akciji

A onda... Mmm..."Zov Homolja" i vegetarijanski vlaški kačamak... Oni koji su bili u pomenutoj kafani znaju o čemu pričam. A oni koji nisu... ljudi, morate to da probate! Šalu na stranu, klopa tamo je stvarno fenomenalna, a mi smo uspeli da zapanjimo ženu koja tamo radi da nas je na kraju pitala (nakon što smo poručili):" A vi ćete sve to da pojedete? Da vam ne bude mnogo?" Šta reći? Zaključak je bio da bi sledeći put pre akcije mogli da se bacimo na post par dana. Extreme speleološka akcija! Vrhunac večeri – jagode sa šlagom. Ne mogu da pišem o tome. Traumatično iskustvo.

Kada smo svi uspeli da se odlepimo sa stolica krenuli smo put Vinatovače na spavanjac. Vožnja je prošla (relativno) udobno (ukoliko se isključi prelazak preko džombi koji je uzrokovao pri svakom pokušaju naslanjanja glave na prozor radi kratke dremke lupanje iste o staklo). Prošli smo kroz kanjon Resave (koji fenomenalno izgleda noću, pa mogu misliti kako izgleda danju) i pored rudnika "Jelovac" (kada sam ja ostala zaprepašćena otkud zgrade in the middle of nowhere, a zapravo su to rudarske spavaone).

Na kraju smo se stacionirali neposredno na ulazu u rezervat prirode "Vinatovača" i nadali se da nas neće napasti neki zaštićeni stanovnik :) Raspakivanje je obavljeno i ostalo je samo da sednemo i ispričamo se, saberemo sveukupne utiske od tog dana i spavamo.

Mogu samo da kažem da je sabiranje utisaka kod nekih trajalo kraće a kod nekih duže. Ja sam na kraju odustala od spavanja što mi se posle olupalo o glavu (mislim da je malo falilo da me Ljilja ubije kada sam, usled insomnije, narednog dana postala toliko konfuzna da nisam znala šta pričam, ali o tom potom).

Autor: Mima
 

Pogledaj još...
  • 1939-00.jpg

    Sanjala sam san

    30.12.2010.
    Ispred tebe je uspon kakav u životu nisi video, i shvatiš koliko si zapravo mali, nevidljiv. Ne postojiš. Klizave, džinovske ...
  • 1857-00.jpg

    Igor Deranja

    21.09.2010.
    "Stavili su mi slušalice s muzikom u uši, naljepili "duck tape" da ne ispadaju, ipod stavili u kondom da ne ...
  • 1815-00.jpg

    Kameno more

    25.07.2010.
    U potpunom miru i tišini kampovali smo na livadici ispred uklete Tošine banje. Nadrealnu tvorevinu je poslednjih četvrt veka svog ...
Komentari
gost_Dacke - 18.06.2010. 19:46 h
a gde je dan drugi
=>
Zlo Prase - 19.06.2010. 05:35 h
a dan drugi u nastavku iduće nedelje