vrh dno
Poziv dužnosti Game Craft

Poziv dužnosti

Rat, čak i u ovoj igri, nije igra...

18.04.2010.
Kada završite sa igranjem bilo koje Call of Duty igre, možete sa punim pravom da ispričate ratnu priču kako su ih pričali Remark i Hemingvej.

Hajde da kao budem profi novinar i da se bavim aktuelnostima. Istina malo sam zakasnio, ovo je bilo aktuelnost pre nekoliko meseci, ali ipak, to je ostavilo veliki trag u industriji, ne samo igara, već u celokupnoj industriji zabave. Od muzike do filma. Šta se desilo? Igrica Call of Duty: Modern Warfare 2, je za jedan dan prodala preko 7 miliona primeraka. Ako jedan primerak košta u proseku 60 $, to onda znači, da je igrica širom sveta zaradila 450 miliona dolara! Ako to uporedimo sa zaradom Avatara, koji je prvog vikenda zaradio 80 miliona $, onda je razumnjivo zašto u ovom (prvom) tekstu želim da se bavim igricom Call of Duty.
Ali, krenimo od početka.
Call of Duty: Modern Warfare 2, ne bi bio to što jeste, da se iza njega ne nalazi čak pet naslova. I to mogu slobodno reći, pet odličnih naslova. Još kada se prvi put pojavio, CoD je ponudio nešto što ni jedna igra ranije nije bila u stanju da postigne u potpunosti. Stavio vas je u čizme vojnika drugog svetskog rata, i pružio vam je donekle otrežnjujuću sliku kako oružani sukobi izgledaju. Igrice poput Medal of Honor i Brothers in Arms, vrlo su dobro obradile temu, ali... Kod CoD, to „ali“ ne postoji. Da pojasnim, Medal of Honor je dobra igra, ali od ostalih pucačina je razlikuje samo činjenica da se nalazite u Drugom svetskom ratu. I to je sve. Radnja igra se zasniva na solo misijima iza prvih borbenih linija, gde dižete sami cele baze u vazduh. I dobijate medalje za to. Call of Duty je sasvim druga priča.

Sećam se, za vreme rata, bio sam u SAS (britanska specijalna jedinica), bacili su nas negde u Normandiji. Nas 20. Misija nam je bila da zauzmemo i da držimo neki sada potpuno beznačajni most. Tada je taj most značio život i smrt, za one jadnike koji su se iskrcavali na plažama. Uspeh celokupne Overlord operacije zavisio je od tog jednog mosta. Imali su dobro utvrđeni bunker, i ako mene pitate, bilo je pravo čudo kako smo uspeli da ga zauzmemo. Imali smo kapetana Prajsa, oni nisu. Mislim da je to prevagnulo. Ne sećam se mnogo te borbe uveče, mada više bih voleo da mogu da zaboravim šta je usledilo ujutru. Bila je to moja prva borba u tom prokletom ratu. Čim je zora svanula, počeli su da dolaze sa severne obale. Ameri su ih naterali u beg. Oprašili su švapske guzice! Naše je bilo da ih dočekamo, i ne dozvolimo im da zauzmu most. Kapetan Prajs, je stavio mene i Majersa u mitraljesko gnezno. Zasipali smo Nemce iz njihovog m-42. koji smo im uzeli sinoć. Ne sećam se koliko sam metaka ispalio, niti koliko sam nemaca ubio pre nego što je Prajs naredio povlačenje. Nisam shvatio zašto, dobro nam je išlo, kada sam čuo zujanje. Granate! Granadirali su nas! Bežali smo preko mosta ko preplašeni zečevi! Setio sam se da su mi pričali kako je rat vreme heroja, da će se svaka žrtva pamtiti, da ako poginete, poginuli ste časno. Ti koji su to pričali, nemaju pojma, nisu bili u ratu. Nije ništa časno u tome da te granata izbaci iz pantalona dok ti otkida ruke. Grlio sam svoj karabin i trčao. Majers i ja smo utrčali u bunker, kada su švabe počele da se skupljaju i sa južne strane, da pruže podršku ovima sa severa. Znali smo da će se to desiti, ali nikada ti nije svejedno kada se nađeš između dve strane koje te obe žele mrtvog. Držali smo bunker. Šta smo drugo mogli? Pucali smo i molili se da naši meci pogađaju, a njihovi promašuju. Majers ih je zasipao iz još jednog mitraljeza, a ja sam na mom karabinu skupljao recke. Naravno kasnije sam ih ucrtao. Kundak nije bio dovoljno veliki za samo taj dan borbe. Posle sam odustao od toga. Ne znam koliko je vremena prošlo, kada sam čuo kapetana kako doziva moje ime i govori mi da dolaze tenkovi. Više nije bilo straha, ni uzbuđenja, samo mehanika preživljavanja. Pucaš i paziš da ne budeš pogođen. Pucaš sagneš se, pucaš sagneš se. Dohvatio sam jedan nemački panzerfaust, i izleteo iz bunkera. Trzaj me je oborio na dupe, ali je gusenica tenka bila gotova. Prajs ga je dokrajčio velikokalibarskim topom koji smo zaplenili prethodne večeri. Još je tenkova dolazilo, sa obe strane reke. Bio sam siguran da je sve gotovo, ali bio sam rešen da ih pobijem što više dok me ne ubiju. Naizmenično sam gađao tenkove, i ljude. Čak sam jednim projektilom iz panzera, razneo tri, četiri pešaka Bili su vraški neprecizni, ti njihovi panzeri. Majers je pucao, Prajs je pucao, svi koji su preživeli su pucali, i niko nije primetio da su se švabe probile do bunkera. Počeli su da uleću ko skakavci. Ubio sam trojicu, kada sam shvatio da sam ispraznio pušku. Pogodio me je jedan metak, pogodio me je drugi. Pao sam i gledao švabu kako se zaleće na mene da me dokrajči kundakom, kada mu je Majers zabio metak u glavu iz svog karabina. Kao da se ništa nije desilo okrenuo se i nastavio da ih zasipa mitraljeskom vatrom, kada mi eksplozija zamuti vid. Sve je zujalo. Samo sam video Majersa kako sav okrvavljen udara od zid i pada mrtav na pod. Čovek koji mi je spasio život, dve sekunde ranije, bio je mrtav. Iako sam bio ranjen podigao sam se i nastavio da pucam. Ameri su ubrzo stigli....


Ovo je ono po čemu se Call of Duty razlikuje od ostalih igara. Nema glorifikovanja rata i borbe, samo realnost (koliko je to moguće), ratnih užasa. Kada završite igru možete sa punim pravom da ispričate ratnu priču kako su ih pričali Remark i Hemingvej. Hladnoća ruske zime dok se borite za Staljingrad; vrelina Sahare, dok pokušavate da nadmudrite Romulove trupe; opasnost džungli, puna zamki Japanaca; naizgled nemoguće iskrcavanje u Normandiji... Serijal Call of Duty, vas upoznaje i vodi kroz sve te istorijske bitke, i jasno stavlja do znanja: Da se u ratu koji je promenio svet, niko nije borio sam, obični vojnici su se borili zajendno samo sa jednim ciljem, preživeti dan!


Bez obzira što ste okruženi gomilom programiranog AI-a, kada u CoD, vojnik do vas pogine, nije baš svejedno.


Tokom godina, Activision i Infinity Ward, uspešno su nas proveli kroz sve veće sukobe Drugog svetskog rata, i videli su da tema postaje izlizana. Zato su nam spremili, podnaslov Modern Warfare. Sam naslov govori, blato bojišta Drgugog svetskog rata zamenjujemo borbama koje se dešavaju iza očiju javnosti. Borbe za koje znaju samo oni koji treba da znaju za njih. Ljudi se bore, krvare, umiru ali njima se ne dižu spomenici kao ratnicima Drugog svetskog rata. Priča u Modern Warfare, smeštena je nekih deset, petnaest godina u budućnosti, u političko i državno okruženje kakvo bi moglo da bude na našoj planeti. Ovog puta u ulozi britanskog operativca, jurite negativce koji bi hteli da zapale svet; i ulozi američkog pešadinca, pokušavate da sprečite detonaciju nuklearke. Dinamično, nasilno i nećete verovati, vrlo toplo iskustvo. Kao Britanac, Soap MaCtavish, borićete se rame uz rame sa novim kapetanom Prajsom, narednikom Gazom. Ako imate iole srca, nikako vam neće biti svejedno kada se igra završi... to je sve što ću reći, neću da kvarim priču.


I najzad dolazim do onoga sa čim sam počeo. Call of Duty: Modern Warfare 2. Osim ogromne prodaje, ono što je obeležilo ovaj nastavak, je izuzetno kontraverzan nivo. Stvaraoci igre su igraču očigledno želeli da u potpunosti dočaraju kako ratovanje danas izgleda, ubacivši vas u cipele teroriste sa velikom puškom, na aerodromu punom nenaoružanih civila. Treba li još nešto da kažem? Neki manijak je sigurno uživao u ovom delu igre, ja nisam. Pucanje na ljude koji panično beže od vas meni nije ni malo prijatno iskustvo, pa bilo ono i samo na igrici. Ubijanje u igricama nije ništa novo, čak ni ubijanje civila. Tu je GTA, Man Hunt... Međutim, civili su uglavnom bili kolateralna šteta, i ako biste ih povredili oni bi pokušali da uzvrate. Ovde nisu, samo su bežali. Ubijanje je postalo zaštitni znak igara, i možda su kreatori igre tim nivoom, hteli da nas upitaju nešto, da nas podsete, možda, da ne treba olako uzimati živote, bez obzira što su to samo vešto programirani AI-jevi. Možda su želeli da nam zgade ubijanje, kako bismo više cenili... šta god. Život? Možemo o tome da raspravljamo, ne verujem da bismo stigli daleko. Moje mišljenje je da se igrice razvijaju, i da samim tim razvijaju sopstvenu svest i savest, kao što su filmovi činili pre 60, 70 godina. No, ako izuzmemo ceo nivo sa ubijanjem civila (koji možete da preskočite ako želite), igrica je sjajna, malo kratka za moj ukus, ali ja nemam prava da se žalim s obzirom da je nisam ni platio. Priča je puna nepredvidljivih obrta, koji vas zaista natera da se zapitate, where the fuck do I live? Kao što čine vrhunske knjige, i vrhunski filmovi. Natera vas da se zapitate.


Call of Duty je prešao veliki put od septembra 2003. i ne pokazuje znake da će se zaustaviti. Ni ne treba. Ali nadam se da negde uz put neće izgubiti ono što je čini sjajnom igricom. Poruku koju nosi; rat je realnost, tu je, ali nije ni malo lep.
 

 

Pogledaj još...
  • 1977-00.jpg

    Kada žene biju

    16.02.2011.
    Kada imate na jednom mestu strast za igricama, volite borilačke veštine, bavite se video produkcijom i pritom pomešate to ...
  • 1959-00.jpg

    Beyond Black Mesa

    24.01.2011.
    Beyond Black Mesa je nezavisni kratki film inspirisan serijalom Half-life video igrom. Ovaj film je zasnovan na akciji fokusiranoj ...
  • 1275215309-00.jpg

    Western is not dead

    30.05.2010.
    No i pored tehničkih dostignuća i predivnih pejzaža, Red Dead Redemption možda najviše izdvaja brilijantna glasovna gluma i oporo, sažimajuće ...
Komentari
joshibeast - 18.04.2010. 22:29 h
Odličan tekst! Ja sam igrao samo keca, pošto mi konfiguracija dozvoljava toliko. Pre koji mesec sam ga skinuo i odigrao ponovo i iako je već star naslov može i dalje da se igra i više od toga.
gost_majica - 18.04.2010. 23:31 h
odlican tekst i jos bolji spot. drago mi je da se obraca paznja na sve aspekte a ne samo na promovisanje nasilja u cilju ubijanja vremena. samo nastavi. radujem ce svemu sto sledi.