vrh dno
Trevor Dunn's Trio Convulsant  Neki taj Jazz

Trevor Dunn's Trio Convulsant

Jazz protiv predrasuda

19.06.2009.
Uspevajući da ostane obema nogama ukopan u rasnoj, čak klasičnoj jazz formi, Sister Phantom Owl Fish nas u odnosu na prvi album Debutantes and Centipedes vodi još dublje u noise, još šire u hard rock i još više u psihodeliju, kao eksperiment neograničenog povećavanja količine zvučnog sadržaja koji troje muzičara mogu da smeste u neko dato vreme.

Mr Bungle, John Zorn’s Electric Masada, Fantomas, Secret Chiefs 3, Wayne Horvitz, Naked City, Kronos Quartet, Tom Waits, ovo su samo najpoznatiji na dugačkoj listi bendova i muzičara sa kojima je američki basista Trevor Dunn do sada radio, kao kompozitor, kao session player, ili i jedno i drugo. Ono što prvo privlači pažnju slušalaca koji prate njegov rad je velika stilska širina i neobuzdanost sa kojom pristupa muzici, koja je rezultat sudara klasičnog muzičkog obrazovanja, velikog sviračkog iskustva, r’n’r bekgraunda, sklonosti ka bizarnom humoru, potrebe da se od svega pravi burleska i pre svega neobuzdane stvaralačke snage. Dunn nikada nije pristao da radi samo jednu ili samo slične stvari. U isto vreme je bio bitna figura avant- rock, mainstream i free jazz scene, uspeo je da u svemu što radi nastupa iz pozadine, a da ipak u svemu ostavi jasno utisnut lični pečat. Pozicioniran negde u dubini (idealno za basistu-kompozitora), on deluje kao okvir, kao ram za muziku, na takav način da uopšte nije lako reći po čemu se tačno njegove kompozicije prepoznaju, iako je prilično lako prepoznati ih u bilo kom obliku.

Njegov prvi kompletan autorski projekat je Trevor Dunn’s Trio Convulsant, jedan od najoriginalnijih i najzrelijih avant-garde jazz sastava od 90tih naovamo. S obzirom da su u prvobitnoj (sjajnoj) postavi izdali samo jedan (sjajan) album, logično je fokusirati se na drugo izdanje Sister Phantom Owl Fish (Ipecac, 2004), koji nas upoznaje sa novom (još uvek aktuelnom) postavom, a samim tim i sa donekle novim zvukom. Trevor Dunn se sam po sebi nije mnogo promenio. Njegov izbor je i dalje, po mogućstvu, što dublji i mračniji zvuk, tako da on ostaje pri tome da će, ako ne mora drugačije (a ne mora), koristiti kontrabas. Kako kaže, nema razloga da se bez preke potrebe lišava percussion efekta u kontaktu sa žicama. Novi najistureniji element Convulsanta je postala gitaristkinja Mary Halvorson (Anthony Braxton Quartet), koja izgleda kao neko od dece iz Snoopy crtaća (neka parafraza Schroedera, recimo, s gitarom umesto klavira i Hendrixom umesto Beethovena), što susret sa takvom neverovatnom sviračkom ubedljivošću i energijom kakva je njena čini prvo blago šokantnim, a onda i čudesnim. Sudeći po autorskim i ostalim izdanjima posle ovog albuma, konstantnim hvalospevima kritike i prisustvu u medijima, u pitanju je nova jazz superzvezda. E pa, ako je ona novi guitar hero, predrasude su mrtve! Dok ispušta moćne heavy akorde (power chords) kao sidra oko kojih će se talasati beskrajne skladne harmonije i distorzirani pasaži, bubnjar Ches Smith (Theory Of Ruin, Marc Ribot’s Ceramic Dog, Secret Chiefs 3) može da swinguje neki spokojni marš, a može i da imitira konzervu koja se dugo kotrlja po akustičnoj polici, da bi se konačno sručila na pod sa polifonim treskom. On je svakako jedan izuzetno eruptivan mladić koji se sjajno oseća u svojoj koži. Dunn je preuzeo na sebe tešku ulogu osobe zadužene za sintetizam, ali njemu je takva podela i bila cilj.

Uspevajući da ostane obema nogama ukopan u rasnoj, čak klasičnoj jazz formi, Sister Phantom Owl Fish nas u odnosu na prvi album Debutantes and Centipedes vodi još dublje u noise, još šire u hard rock i još više u psihodeliju, kao eksperiment neograničenog povećavanja količine zvučnog sadržaja koji troje muzičara mogu da smeste u neko dato vreme. To što je ta muzika još i prijemčiva za uho i mozak i krajnje direktna i nepretenciozna je poseban bonus i dokaz stvaralačke iskrenosti čoveka kome je ona sredstvo, a ne cilj. Punk, metal i HC uticaji se podrazumevaju. Sve komplikacije su strogo u funkciji i u okviru (savršene) forme, koja je ipak dovoljno slobodna da ne ometa nesputanu analizu. Trevor Dunn bukom uspeva da izrazi staloženost, minimalizmom bogatstvo, a obradu Duke Ellingtonovog standarda The Single Petal Of A Rose (sa pojačanjem u vidu inovativne harfistkinje Shelley Burgon) da pretvori u najmoderniji od svih (naj)modernih momenata ovog albuma. Ovakvo spajanje naizgled nespojivih protivrečnosti u kristalno kompaktnu, jasnu i reflektivnu celinu može u isto vreme da oslobađa, inspiriše, podučava i zabavlja (blesavi verbalni sadržaj u naslovima albuma i kompozicija nasuprot čisto muzičkom i prilično ozbiljnom sadržaju istih može da asocira i na post rock).

Ono što je Sister Phantom Owl Fish sada bi jazz uvek trebalo da bude – uzbudljiv, zanimljiv, nov, cool, ispred svog vremena. TDT Convulsant su, u tom smislu, još jedan siguran korak ka raskidu sa predstavom o jazzu kao o muzici mračnih noćnih klubova , pompeznih koncertnih dvorana ili praistorijskih gramofona naših staraca, novi jazz tinejdžerskog duha za školske priredbe i 18te rođendane, muzika uz koju mogu da zamislim da će i moja deca slušati nekakav jazz, a ja ga (avaj) neću uopšte razumeti.

Kvazimodel

Komentari
Trenutno nema nijednog komentara.