vrh dno
Punk Jazz - Intro Neki taj Jazz

Punk Jazz - Intro

NY jazz podzemlje

29.05.2009.
Sve je jako zagužvano i nekako nejasno, da li to valja ili ne valja, ali u datom trenutku na datom mestu je više nego neophodno, i više nego prija. Kao hamburger sa kioska, otprilike.

Punk jazz i njegov nastavak po imenu (gle čuda) jazzcore su identični sa punk/HC-om po mestu pod zemljom sa koga deluju, metama na koje su se ustremili, načinom proizvodnje i distribucije (DIY). Svakako su braća rođena, od istog oca i iste majke, i po korišćenju što je moguće neobuzdanijeg nezadovoljstva, besa i ironije u kreativne i društveno korisne svrhe i po uvrnutom smislu za humor. I naravno, po tome što su razvalili sva vrata za sobom da osiguraju da niko nikada, pa ni oni sami, ako omatore i polude (99% verovatna kombinacija), ne mogu da zaustave novo, mlado, drugačije, besno (često i na njih) da slobodno uđe i kaže šta ima. Oni koji uđu obično ili izađu pa ceo život pričaju o tome kako, kad su otišli, onda je posle bilo sranje, a napolju je sranje uvek jer inače je sve sranje, ili ostanu i bude im super celog života. I ovde, ovom narodu koji čita, ko je uš’o kroz ta vrata podzemlja moj skromni savet je da nikad ne izlazi nazad, gore, jer gore je još gore.

Elem, kao neki podaci... Ko je gledao film Dowtown 81 ili Jean-Michel Baskquiatove* slike (još bolje) ne bi trebalo da ima problema da sebi predstavi kako izgleda nešto što podjednako liči na punk i na jazz. Konkretno, u pitanju je downtown NY scena početkom 80tih, u kojoj su direktno iz betona procvetali bendovi kao što su Massacre, Lounge Lizards ili James Chance & The Contortions. Po meni, ako se priča o uspostavljanju punk jazza, to je neko antisveto trojstvo na osnovu koga mogu lepo da se predstave prvi koraci ovog sve uticajnijeg i sve vitalnijeg muzičkog/kulturnog fenomena.

Fred Frith je došao iz Engleske, iz avant-garde rock benda Henry Cow, sa željom da redefiniše sviranje gitare (i sredstvima da to ostvari) i osnovao Massacre zajedno sa genijem-basistom Bill Laswellom, koji je imao i dan danas ima još ambiciozniju želju da redefiniše muziku u celini (i Fred Maher na bubnjevima, ali u ovoj oblasti muzike ima toliko megazvezda i kultnih ličnosti da ću ja zanemariti sve koji to nisu postali, usled kakve takve konciznosti i postojanja Wikipedie, za sve one kojima su bitni detalji). Prvi album Massacre, Killing Time (’81.) je, rekao bih, poslužio kao odlična skica toga kakav bi mogao da bude taj novi zvuk. Oštre, brze, seckave punk deonice, svirački dosta jednostavne (mahom klasične punk solaže kakve smo svi milion puta čuli, zapravo), ali ima gomila njih, svaka je mudro promišljena i sve su sklopljene u formu koja je prilično kompleksna u odnosu na punk a prilično jednostavna u odnosu na jazz. Ono što meni jako prija je taj prepoznatljiv zvuk i atmosfera, kao sa bilo kog post punk/no wave/new wave albuma sa početka 80tih, iz ove perspektive čak pomalo klinački zvuk , ali u okviru ozbiljnog istraživačkog rada koje za rezultat ima jedno remek-delo moderne instrumentalne muzike. Album koji može da se proučava sa stanovišta kompozicije i produkcije (u kojima Frith i Laswell danas opušteno i suvereno postavljaju standarde) i uz koji se isto tako prikladno može pijan skakati u nekom podrum-klubu. To je dosta privlačna kombinacija. Frith i Laswell su postavili osnovu za kompleksnu pojavu zvanu jazzcore i postali su tačka oko koje se zavrteo široki krug muzičara koji danas vladaju avant-garde jazz scenom i nekim drugim scenama.

 

James Chance & The Contortions su najortodoksniji mogući NY no wave bend, predvođen saksofonistom James Siegfriedom, koji je sebi odabrao dva lažna prezimena, nekad je James Chance, nekad James White (& The Blacks, zezanje na račun James Browna). White alter-ego je više opsednut funkom i soulom (James White & The Blacks se pojavljuju i u Downtown 81), nije da toga nema kod Contortionsa, ali je činjenica da je njihov prvi album Buy (The Contortions) (’79.) jedan od landmarka punk jazza. Prva reč koja mi pada na pamet kad je njihov zvuk u pitanju je prljav, užasno prljav, kažu ljudi koji su bili da NY mnogo smrdi, ali ni kod nas kanalizacija ne miriše na lavandu, govno je govno i to je taj miris, svuda isti. Zato je kultura tako univerzalna pojava! Ehm, dakle... tako prljav zvuk saksofona koji besno solira preko basa koji drnda nešto jednostavno i precizno, James priča/peva, vrišti i dere se, bubanj je opušten i suveren na svom mestu, više ne daje i više mu ne treba. Niko se ne trudi da bude mnogo pametan. Sve je jako zagužvano i nekako nejasno, da li to valja ili ne valja, ali u datom trenutku na datom mestu je više nego neophodno, i više nego prija. Kao hamburger sa kioska, otprilike. Ne zna se baš šta je unutra i nije tako ukusan kad ga doneseš kući, ali na ulici, uz miris izduvnih gasova, je apsolutno neprejebiv. Ovo je ozbiljno uličarska muzika, svakako nimalo elitistička. Jazz je uvek prilično intelektualan u odnosu na bilo šta u muzici, ovo je donja granica toga ili malo ispod, i meni je jako drago što će jedan ovako (u svakom smislu) raštimovan album da se upiše u Trablmejker kao jazz album. Ali ima dobrih razloga za to, kad slušam neke mlađe, nasvirane i moderne punk jazz bendove danas (Phantom Tollbooth, ili još mlađi Gutbucket, npr.), jasno je da je to hrana sa istog tog kioska. James je nastavio da menja postave i imena i da bude ono što jeste, ali je zato ostao i pomalo zagubljen u tom vremenu, nisam siguran da ga toliko volim da bih vrteo 10 istih albuma. Ja sam još kao mali čuo njegov James White & The Blacks album Sax Maniac (’82.) i odmah se zaljubio, i to bih, uz Buyi istovremeni prvi Blacks album, Off White, svakako preporučio za slušanje. Ostalo, ko voli...

 

E sad, ovako - Lounge Lizards su jedna od mojih omiljenih jazz pojava ikada igde. John Lurie je mnogima poznatiji kao kultni glumac iz filmova Jima Jarmuscha* (i još nekih), ali je i ozbiljan muzičar i slikar. Mislim da se od ovo troje zapravo i najviše i najuspešnije bavio muzikom, kao zaista izuzetan saksofonista i kompozitor. Nekako, ne bih rekao da je on baš promenio film ili slikarstvo (mada je u obe te oblasti sjajan), ali je svakako promenio muziku. Ništa manje nego genije kada je o jazzu reč. Lounge Lizards su se pojavili u isto vreme kad i Massacre i Chance, tačno na prelasku 70tih u 80te i odmah su zaradili etiketu ’fake jazz’, koja meni uvek deluje nekako glupo i zlonamerno, ali koja je zapravo, pošto su oni ubrzo pokazali koliko su opasan bend i za najispranije jazz uši i mozgove, danas postala sinonim za gomilu dobre muzike. Jedna od onih bumerang-rugalica, valjda... Lounge Lizards su, valjda upravo zbog te intelektualne širine, uneli u ovaj zvuk izvesnu egzotiku (afrički i naročito izraženi bliskoistočni prizvuk) i iznad svega visoke stilske kriterijume. Za razliku od apsolutne autistične Frithove i Laswellove opsednutosti formom ili Chanceovog militatno-uličarsko-džukačkog stava, oni nude jedan opušten, zajebantski art pristup ljudi koji imaju šta da kažu, umeju to lako da kažu i svesni su toga u potpunosti. Veština, mudrost, samosvest i lakoća postojanja čine da se njihovi albumi gutaju sa neviđenom lakoćom i zadovoljstvom. Da nastavim nutricionističko-muziču analogiju, ako je Cnance burger (a jeste... ), onda bi Massacre bili nekakva sendvičina, a Lizardsi 100% voćni napitak, vitaminska bomba. Ako nešto može da bude zarazno lepo, onda su to oni. Lounge Lizards su imali respektabilnu karijeru u kojoj su sve ove nabrojane osobine samo postajale sve izraženije. I čistoća (jazzivost) albuma je progresivno rasla, od istoimenog debuta iz ’81. do nadrealno kvalitetnog poslednjeg Queen Of All Ears (’98.). Od muzičara treba spomenuti i Johnovog burazera - pijanistu Evana, gitaristu Arto Lindsaya i drugog gitaristu – povremenog člana – Tom Waitsovog i John Zornovog vernog sidekicka i supergenija Marc Ribota, o kome će se ovde svakako još pisati. Lurie je napisao i gomilu odlične muzike za filmove, a na svom solo albumu Men With Sticks (1993.) se potpuno odbacio u spokojni tribal free jazz saksofonizam. Već dugo boluje od lajmske bolesti, ne glumi i ne svira. Nadam se da će ozdraviti, koliko zato što sam dobar čovek u srcu, toliko i iz nekih krajnje sebičnih razloga. Koliko god albuma on snimio, meni ne bi bilo dosta.

   

*Pomenuti slikar je i sam imao bend, Gray, koji se pojavljuje u Downtown 81, i koji bi u nekom opširnijem pregledu ovog talasa bendova i sam našao mesto u tekstu. Oni nikad nisu izdali nikakav album a neko od njih je pre neku godinu sastavio dosta dobru kompilaciju snimaka i okačio na net. Zvuči kao album, pošto su prilično dobri i pošto je to jedan od mojih omiljenih slikara, ja sam i time zadovoljan...

* I pomenuti režiser je imao svoj post punk bend, i to, gle čuda, baš početkom 80tih. Del-Byzanteens, Lurie je svirao sa njima povremeno. Izdali su sjajn LP ’82, Lies To Live By.

   

Citat (upravo pronađen):

"A band that insouciantly blended high and low, virtuosity and amateurism, calypso and science fiction, pots and pans and drones and The Supremes. They released several records, on a British label, which did very well in the former Yugoslavia." - Luc Sante

Znači, oduvek sam govorio da je Džarmuš srpski režiser!

 

 

 

 


 

Komentari
Trenutno nema nijednog komentara.