vrh dno
Free Neki taj Jazz

Free

Jazz kao izraz stvaralačke slobode

14.05.2009.
Još jedna bitna stvar, free jazz je došao kao kec na jedanaest beat generaciji koja je propagirala i živela sve zamislive i nezamislive slobode. Zapravo, nisam siguran da jedno uopšte može da se odvoji od drugog.

To bismo svi hteli da budemo naravno, free. Jazz, sav jazz, je po difoltu decenijama važio za definiciju stvaralačke/izvođačke slobode. Nove generacije onih koji su živote posvetili vežbanju, promišljanju, izvođenju i komponovanju istog 50tih i 60tih knew better than that. Heh, pa samim tim što je bilo po difoltu, jasno je da nije bilo slobodno.

ornetDiktat tržišta, establišmenta, ali pre i iznad svega propisanih formi im je ugrožavao umetnički integritet, rukama i nogama su kopali da nađu duši mesta. Ne brinući mnogo o društvenom priznanju, zaljubljeni SAMO u muziku, radeći samo ono što im je bilo jedino logično, napravili su, po merilima autoriteta, radikalnu i nedopustivu promenu. Autoriteti su, naravno, požurili da objasne da to uopšte i nije muzika.

They didn’t give a fuck. Oni su znali i osećali da jeste, ne samo muzika nego next level muzike. A budući da su to bili likovi čiji se muzički kredibilitet jako teško mogao osporiti, ta revolucija nije bila neko naročito profesionalno samoubistvo. Trebalo je samo poverovati mozgu i osećaju publike. Ako imaš nešto dobro da ponudiš (čuj dobro?!), ma koliko bilo novo i drugačije, ZNAŠ da će dovoljno velika grupa ljudi to skapirati. Publika nije glupa i nema potrebe podilaziti joj. Nisam siguran da su oni, fanatici afrojazz filozofije ni razmišljali o tome, ali to se svejedno moralo desiti. Kultni status je bio neizbežan, posebno jer je ta fenomenalna muzika u isto vreme nosila u sebi divan paradox. Koji? Pa taj da free jazz ima concept koji je proglasio da se svi koncepti ukidaju. Muzika sa druge strane ogledala. Sva stvarna i imaginarna vrata su se odjednom otvorila. Nekom divno, nekom zastrašujuće i nepodnošljivo. To nikad nije ni bila muzika za svakoga.

Sama ideja je prilično jednostavna za objasniti - svesti na minimum ili ukinuti kompozicijski predložak, spojiti kompoziciju i svirku u jedan jedinstven process, od dve stvoriti jednu osobu -kompozitora/muzičara. Cut the middle man. Toliko genijalan pristup da se ložim dok samo kuckam ovo (ofc, pomaže što u isto vreme slušam Charles Gayle-ov Repent).

Prisustvovati free jazz koncertu (čak i slušati albume, koji su manje više svi snimljeni uživo, pred publikom) znači UČESTVOVATI, posmatrati/slušati kako se Mr Artist i njegova muzika otvaraju pred tobom kao… hmmm… tarot? Tako nekako, čitaju ti sebe – čitaju tebe. Nikad se ne zna unapred šta će se desiti, kuda će ta muzika otići, komponuje se sdolfivirajući, in real time. Obred, ritual, magija, šamani. To nije isto kao kad jazz band svira svoju rutinu, koliko god ona bila sjajna. Ovde je napravljen prostor za ludilo, cutting-edge kreativan proces pravo iz transa. Pa se tako npr. desi da Mingus Sextet & Dolphy odvale usred svirke muzički citat-melodiju ‘Yankee Doodle’ dok preneraženi bubnjar svršava od sreće. Astralna katarza. Svi se slušaju i prate, i iznenađuju se međusobno. I tako u krug, odozdo pa gore u svemir. Što kaže Sun Ra, Space Is The Place. Publika posmatra u neverici, čas se svi zalepe za sedišta, čas poskaču, oduševljeni. Ekstaza je uzajamna. Gledao sam to mnogo puta. Ono što je najlepše - uvek je isto, uvek je novo.

Još jedna bitna stvar, free jazz je došao kao kec na jedanaest beat generaciji koja je propagirala i živela sve zamislive i nezamislive slobode. Zapravo, nisam siguran da jedno uopšte može da se odvoji od drugog. Dovoljno je pročitati Carrouac-ov On The Road, najizvikaniji simbol te kulture, da se vidi koliko je nosiocima te nove filozofije života ova muzička revolucija bila suštinski inspirativna i neophodna. I tako, ta dva pokreta su, slobodno se može reći, oslobodili sve(s)t u tesnom savezu/paktu. Oni su pokazali da se sve sme i može svirati i živeti. Sve što je nastalo posle, gomile muzičara, slikara, pisaca, mislilaca i raznih lutalica i probisveta, sve su to njihova deca.

Svi smo MI njihova deca.

Tako da, respect your elders i ugledaj se na njih, posebno ako su mlađi duhom i iskusniji, pametniji i luđi.

+ (svakako) Rejoice freedom!!!

Neki lepi citati koji lepo objašnjavaju ovo:

Ornette Coleman: I think that those elements - light and sound - are beyond democratic. They're into the creative part of life.

John Coltrane: You can play a shoestring if you're sincere.

Eric Dolphy: When you hear music, after it's over, it's gone, in the air. You can never capture it again. Ornette Coleman: It was when I found out I could make mistakes that I knew I was on to something.

John Zorn: You can't be idealistic in this world and not be crazy.

gejl

Skraćena lista a must hear albuma by Kvazimodel (orijentisao sam pretežno se na albume koji su definisali pravac, ako neko hoće da počne da sluša, po meni bi trebalo da počne od nekog od ovih):

-Ornette Coleman: The Shape Of Jazz To Come (1959), This Is Our Music (1960) + Sound Grammar (2006), nešto novo, Greg Cohen (Waitsov I Zornov verni sidekick) svira jedan od dva basa, divna kolaboracija, prvi free jazz album koji je dobio Pulitzera, i to VRLO zasluženo.

-(prerano preminuli) Eric Dolphy: Conversations (1963), Iron Man (1963), Out To Lunch (1964)
-Charles Mingus Sextet & Eric Dolphy: Cornell (1964)
-Albert Ayler: Bells (1965), Spirits Rejoice (1965)
-John Coltrane: Live At The Village Vanguard (1961)

-Charles Gayle: ŠTAGOD (on mi je omiljeni, svirao dvadesetak godina kao beskućnik na ulicama Njujorka dok ga neki Šveđani nisu otkrili, how cool is that?)

Komentari
COLDIE - 16.05.2009. 08:34 h
Totally cool!
Ateh - 16.05.2009. 19:30 h
Dobra je emisija, emisija je čist metal koliko je dobra DOBRODOŠAO!!!
Kvazimodel - 16.05.2009. 22:44 h
He. hvala. biće i bolje, nadamo se...
Vodeni zeka - 28.05.2009. 12:16 h
Propeler zviz! fffffffff
=>
HADES - 28.05.2009. 14:40 h
vidi ga zeka iskoci posle 6 meseci da vidi sta ima. Gdi si ti covek BRE