vrh dno
Opelo za preživele Ubiti Aleksandra Velikog

Opelo za preživele

deo 7.

17.05.2009.
Na vrhu ove zgrade, na usijanom prljavom betonu, ponavljam sebi da nisam kriv. Moj čas je kucnuo.

„U život vi uvodite čoveka
I puštate da jadnik bude kriv,
A tada bol i stradanje ga čeka,
Jer svoju krivnju svak ispašta živ.“

(Johan Volfgang Gete, Pesma Harfista)

 

Neumorna misao i dalje juri po truležu što beše mozak, od zida do zida lobanje panično, besno vrišteći, grcajući, pljujući – pominje bol neljudsku i stradanje nepravedno... A kakvog je tek ukusa odvratnog! Gorka kora hleba puna buđi na jeziku... Tera na povraćanje, i povraćam na kolenima ali ostaje u dubini duplje oset, sve snažniji i snažniji... Ružna je misao jedina opstala...
Ali ne smem sad odustati! Neću i ne želim! Ja sam Aleksandar Mali kojeg nepravedno imenovaše Velikim.Ja sam ta neodlučna sredina i svakodnevna opšteprisutnost ispunjena besmislom, ja sam neupotrebljiva sila i mediokritet među prosekom koji čine prosečni, ja sam bespotrebna formalnost preko koje se prelazi samo iz preke potrebe, bezvoljno će neko i pogled mi uputiti, i ja nisam kriv! Nisam kriv i ne zaslužujem kaznu! Nisam tražio život- prisiljen sam šamarom na prvi dah. Prisiljen na vrisak i plač kao odgovarajuću uvertiru za užas koji će život biti, kompozicija koja doseže srž i razara nerve neumoljivo, ostavljajući samo ćutanje da zavlada otužnim umovima prisiljavajući ih sve na jednu istu misao, na teror koji jeste jedno malo pitanje, drsko malo i svemirski snažno – „Šta sledi?“ Neizvesnost će nadvladati sve! Trenutak kad se rađamo donosimo neizvesnost, trenutak kad umiremo odnosimo je sa sobom, u sebi... Šta sledi? Sledi smrt! Divna, sigurna smrt, jedini pouzdan drug, jedino što je izvesno jeste taj kraj... U smrti niko neće očekivati ništa od mene, niko me neće zaobići ili ne primetiti... Smrt je jedini pouzdan ugovor koji ispunjava očekivano bez obzira na sve.
I jesam li beskičmen? Jesam li kukavica? Jesam li, najzad, lud? Misli ti, ako misli tvoje zaslužujem, dok ja krasim, u novom odelu od ilovače, daske, krst i zemlju... Ja ti samo poručujem da je okrutno! Okrutno je dati čoveku oko da gleda zlo samo celoga veka! Dati mu uši da čuje svaki plač nedužnih i bespomoćnih... Dati mu svest u ovom besmislenom svetu, da tumara među granicama ludila i tupog bezosećaja. Možda je problem u tome što sam smatran za inteligentno dete. Možda je problem u tome što su kroz svoja očekivanja moji roditelji preneli teret odgovornosti na moja ramena... Možda sam tražio od sebe previše, naučen da tražim baš toliko, umesto da se stopim sa sličnima i nestanem u magli identičnih.

Na vrhu ove zgrade, na usijanom prljavom betonu, ponavljam sebi da nisam kriv. Moj čas je kucnuo. Želeo sam da ovaj tren bude u neku ruku svečan pa sam zapisao par redova koje si imao priliku da pročitaš. Neću skočiti, ne želim da me skupljaju sa blatnjavog pločnika, imam bodež. Dug, hladan, oštar čelik koji reflektuje zrak sunca, sjajeći prigodno. Podigao sam ga visoko iznad sebe, vrhom oštrice prema sebi, sa obe ruke, i udahnuo duboko... Ako budem tražio poslednje reči mogao bi da odlutam opet u misli, u ludilo...“Jusuf?!“ - pomislio sam na Jusufa kako bi sam sebe poplašio od bilo kakvog predomišljanja, i pustio da ruke zariju izdah u dubinu mojih grudi... Nanovo bol! Fizički bol ovog puta, tera me natrag na kolena. Grčevito držim dršku noža, kao slamku davljenik, i ne dopuštam oštrici da napusti toplinu mog pokornog organizma, zahvalnog, koji se najzad opušta... I nije mi proleteo nikakav film sećanja pred očima, niti nisam video kakvo svetlo, samo orgazmični trnci koji su se munjevito raširili, poput osipa, terajući me da se osmehnem iskreno...
Kad je bol polako otupeo spustio sam glavu prema rani, spreman da prihvatim neizbežno najzad... Ali ne i spreman da prihvatim neobjašnjivo, koje je usledilo... Nema krvi! Ni kap. Ni kap krvi se nije slilo iz mog prokletog trupla, čiste odore, čist beton, čisto telo u svoj prljavštvini koja ga prekriva! Poplašen, iščupao sam oštricu uz vrisak, ali ne uz vrisak bola – ugušio sam bilo kakav osećaj vriskom iz besa! Uspaničen, cepao sam košulju ubrzano, dišući duboko, dok nisam uočio tanak zarez koji se pružao preko grudi. Plastičan, beživotan, bezbojan, kao konac tanak rez. I nema bola, nema oštre, probojne sile koja je tu da me odvede pod zemlju najzad... Hladna, metalna praznina se širi preko tela do udova, ispunjava me nezaustavljivo, polako i uporno, doseže vrhove prstiju i osećam, najzad, da je čvrsta kao temelj – tu je da ostane... Poput bolesti je , osećam u stvari zaraženost, tražim u sebi razumno objašnjenje – žmurim i trudim se nadljudski da pustim suzu dok se usta krive u neljudski, nedefinisan oblik. Razrogačenih očiju, noktima grebući i razvlačeći opuštenu kožu sa grudnog koša, pustio sam se da otplovim u misli... U najdubljim hodnicima izobličenog uma jasno sam video svoj odraz. Ravnodušan, bezizražajan, priglupog pogleda – miran odraz... „Bože?!“ – viknuo sam snažno uprkos umoru koji me je obuzeo iznenadno i naterao da se spustim i dlanovima na zemlju – „Bože, pogledaj me! Bože?“ Glas je postajao sve tiši... Shvatio sam najzad. Da li si ti shvatio? Iluminacija je silovala razum, razum se nije branio uprkos želji – shvatio sam najzad... Posegnuo sam u džep, po telefon koji davno nije bio tu, želeo sam da nazovem majku... Disao sam duboko, sad već celim telom na podu, pogleda uprtog u sivilo betona obajsanog i dalje pod vedrim danom, udahnuo duboko i prošaputao naglas ono što je očigledno već: „Ja sam živ“.

Kada bi strah mogao da dopre do mene dočekao bi ga kao starog prijatelja, ugostio kao cara, vodio bih ljubav sa njim. Kad bi bes ispunio još jednom grudi ja bih disao punim plućima i vrištao tako da me ceo svet čuje. Kad bi barem jedna suza pala polizao bih je sa prašnjavog pločnika i hranio se slanim nektarom koji bi mi opet igrao po ustima... Toliko toga mi nije jasno, a nijedno pitanje nemam volje da postavim. Poslednja zdrava misao je nejasno sklopljena. Rekla je nešto o osveti, o logičnom nerazumnom, o beskičmenom čoveku koji je prisiljen na život kao prazna ljuštura... Možda sam mrtav? Ne... Želim da živim...

Brom
 

Pogledaj još...
  • 1241956651-00.jpg

    Egzil

    10.05.2009.
    Danas dajem svoj skromni doprinos neizbežnoj apokalipsi.
  • 1241374284-00.jpg

    Osmeh odraza u mutnoj bari

    03.05.2009.
    Danas ubijam ljubav Aleksandra prema Aleksandru samom...
  • 1240699725-00.jpg

    Mrtvi pre smrti

    26.04.2009.
    Da li da se i dalje predstavljam imenom Aleksandar? Da li zaslužujem to?
Komentari
Bleda - 18.05.2009. 21:05 h
Svaka cast!
=>
Krsni Kum Djordje - 19.05.2009. 01:32 h
hvala!
the branka - 19.05.2009. 10:05 h
pet piva + cista desetka!!
jeleena - 13.09.2009. 05:43 h
koja moc!!!!
Debeli Prajm - 23.09.2009. 11:44 h
bravo bte majstore.