vrh dno
Egzil Ubiti Aleksandra Velikog

Egzil

deo 6.

10.05.2009.
Danas dajem svoj skromni doprinos neizbežnoj apokalipsi.


„...očev njega jed
Od žrtvenika tera, niko neće ga
Da pod krov primi ni da ruke pruži mu;
Bez prijatelja, od svih prezren, gine on,
Smrt spora,mora mori ga, - sav suh je on.“

(Žrtva na grobu, čin drugi, Eshil)


Moram priznati da mi volja opada. Svestan sam bio toga i ranije, moj cilj je sve bleđi i bleđi, ali nije to strah niti želja neka... Jednostavno tupilo, krajnja nezainteresovanost. Ipak koračam ovim pustim pločnicima, mada bezvoljno, odlučan samo pri iznenadnim trenucima svesnosti i oni me i guraju da nastavim napred. Neuništiva je potreba! Iako prigušena i dalje preovladava, izranja na površinu, ostaje na njoj dovoljno dugo da mi uputi pozdrav i namigne hladno, prijatno hladno – kao druga strana jastuka, i zatim zaranja u dubine mog jadnog uma, zarivajući se, čini mi se do samog dna, ostavljajući iza sebe ambis u kom eho jedino opstaje... Poput mašine, ali ipak sa velikim naporom, guram teška vrata, vučem gvozdenu bravu, i neprijatan talas toplote mi zapljuskuje lice. Zažmurih na trenutak, odahnuh glasno, i uputih se prema velikoj dvorani gradske biblioteke. Ovo je moje poslednje odredište. Nakon što mrak padne, ostaje mi samo smrt.


Prosto neprimećen, kakav sam i ceo život uopšte, skidam sa polica sedam knjiga, čiji red i položaj znam napamet, i stavljam ih na lampom osvetljen stol. Oduvek su tu, čini mi se... Kad god da su mi trebale, tu su, na istim policama stajale, od vrata do zida baš tim redom kojim ih i skidam... Sadržaj im znam na pamet, korice sam milovao nebrojeno puta, svako slovo i štamparska greška mi je poznata kao blizak drug... Stari Zavet, Šekspirov „Romeo i Julija“, Danteova „Božanstvena Komedija“, pesme Artura Remboa, „Metamorfoze“ Ovidija, tragedije Eshila i još jedan svežanj stranica, koji ću jedini i izneti danas odavde. Lagano sedam i neometano listam već istrošene strane, prelazim pogledom preko redova, i svaki stih, svaka misao koja me bar pecne, uzbudi, uznemiri – osuđena je na propast. Cepam strane trudeći se da budem što tiši, ali dela kao da žele da vrište, boje salu neprijatnim tonom vapeći u pomoć, razaraju mi sluh; i čak se i kolebam da nastavim, zastajem i osmatram okolinu... Bibliotekarka ne čuje sablasne krike... Niko od prisutnih me nije upozorio da budem tiši, moja paklena buka nije apsolutno nikog privukla! Iznenađen sam? Ne... Odlažem Eshila, trpajući u džepove iscepan papir, podižem zatim mnogo sigurniji Ovidija i, kao i prethodnik, on ulaže podjednak napor vičući u pomoć: „Ubistvo! Ljudi, pogledajte, ubistvo! Ljudi...“ Bolestan je ovaj grad, ali dovoljan je jedan um da se uželi pisane reči i posegne za genijalnim Danteom, podižući sa iste police „Božanstvenu Komediju“, i da istu vrati sa gađenjem kad konstatuje da je jedan manijak unakazio. Jedan čovek je dovoljan, ako samo jednog oštetim, jedan dokon mozak kojem volje ponestane nakon prve prepreke, prirodno, biće dovoljan da pokrene klupko. Od oka do oka, pogleda već oštećenog mutnim lepotama današnjice, ja ću ostaviti zarazu uskrativši jadnicima božanstvo preko potrebnog leka... Danas se svetim, danas ubijam čovečanstvo! Danas dajem svoj skromni doprinos neizbežnoj apokalipsi. Nek mi sude, ako je ko danas kadar i da sudi više, neka me mrze, ako je iko sposoban da udomi iskrenu emociju.
Izašao sam iz biblioteke isto neopaženo kako sam i ušao, pritom opsovavši glasno kao tuč teška vrata opet, privlačeći ih ka sebi, i sigurno koračam opet u mrak. Budi siguran da ne uživam u ovome! Smatram da sam učinio svetogrđe, ali opet smatram da više ništa nije sveto svetu, pa nek svet gori zajedno sa ovim stranicama...


Jusuf je pored vatre, sedi sklupčan, pognute glave. U ovakvim noćima je često ovde, u parku, gde klošari i beskućnici pale smeće i otpatke ne bi li se zagrejali. Nisam mu se ni obratio, niti sam raspoložen za trabunjanje matore drtine. Stao sam iznad plamena, uspravno i bezizražajno, zavukao ruke duboko u džepove nakon što sam onu knjigu odložio, bacio zadnji pogled na belilo obasjanih stranica, i pustio ih u zaborav. Nisu se dugo borile. Uvijale su se bolno, crnile postepeno, sve brže i brže, i nestajale najzad prosto nečujno... „Vidiš li šta sam uradio?“ ipak sam rekao, prosto viknuo tačnije, željan publike – „Jusufe? Starče? Znaš li šta sam sad upravo bacio u vatru?“ Nije odgovorio, prosto nepomičan, ostao je u istom položaju, kao da me ni ne primećuje... Kao da se ruga... Odjednom, bes me je savladao. Dosadni bes, nalet topline koja mi je punila obraze, uvređenost ponašanjem ovog starca, gnev koji me je uhvatio nespremnog obuzimajući me prosto iz razloga što može još to uvek... Poleteo sam ka njemu uzvikujući mu ime – „Jusufe! Razumeš li ti šta ti se govori skitnico prljava?!“ Nisam ni kontrolisao udarac, poleteo sam rukom prosto instiktivno, stežući zube, i ubrzo izgubio ravnotežu padajući celom težinom ka napred. Zbunjen, pridizao sam se polako, osvrćući se iza sebe: „Jusufe?“ Mogao sam se zakleti da sam ga udario, ali ruka je prosto proletela kroz vazduh, bez ikakvog otpora. Opet na nogama, posmatrao sam skvrčeno telo, nepomično i dalje, mirno i... obezglavljeno... „Jusufe?“ ponovio sam tiše, primičući mu se polako. Ludim li? Ne, glava stvarno nije na ramenima. Nema ni krvi, samo sivilo koje ni ne podseća na ljudsko meso... Dodirnuo sam pažljivo rame, još uvek zbunjen, i pokrenuo padavinu laganog pepela. Čistog, kristalno bledog pepela... Sporo se spuštala gomila, rasipala se po zemlji, da bi se zatim naletom vetra dizala nanovo u vis trepereći nemirno. I odišući nekom iskrenom srećom, igrajući plovila je u noć, daleko od svetlosti plamena.
 

Pogledaj još...
  • 1242555578-00.jpg

    Opelo za preživele

    17.05.2009.
    Na vrhu ove zgrade, na usijanom prljavom betonu, ponavljam sebi da nisam kriv. Moj čas je kucnuo.
  • 1241374284-00.jpg

    Osmeh odraza u mutnoj bari

    03.05.2009.
    Danas ubijam ljubav Aleksandra prema Aleksandru samom...
  • 1240699725-00.jpg

    Mrtvi pre smrti

    26.04.2009.
    Da li da se i dalje predstavljam imenom Aleksandar? Da li zaslužujem to?
Komentari
the branka - 12.05.2009. 07:35 h
uh najbolji deo do sada!! moja omiljena emisija! fora sa nastavcima zavodi, zalepio sam se kao muva, sadrzina jos lepljivija! jos jedan nastavak, a?
=>
Krsni Kum Djordje - 13.05.2009. 07:27 h
aha...
Bleda - 14.05.2009. 02:41 h
Svaki deo mi se svidja