vrh dno
Mrtvi pre smrti Ubiti Aleksandra Velikog

Mrtvi pre smrti

deo 4.

26.04.2009.
Da li da se i dalje predstavljam imenom Aleksandar? Da li zaslužujem to?

„...Dok u ćutanju ispod tih stubova plaveti,
Razbacavši komete i čvorišta beskraja,
U moćnome kretanju kojemu krah ne preti,
Poredak, večno budan, kroz nebo puno sjaja
Vesla, a s plamnih kola bezbroj mu zvezda leti!“

(Pravednik, Artur Rembo)

Mislio sam da će ovaj deo biti najteži... Uveren sam bio u to! Međutim, moj mali peščanik sa svakim zrnom nosi i po zrno poštovanja koje je u meni možda ostalo, i kako vreme odmiče – vidim da sam i sam podaleko već zašao u jednu učmalu otupelost. Postajem imuniji, čvršći, u neku bolesnu ruku... Postajem otporan na opšteprisutne male podmukle viruse - dostojanstvo i čast. Postajem smiren i prihvatam ćutke zlo, čak sa takvim stavom da se ne osećam dovoljno korektnim kad nazivam „zlom“ ono što me iščekuje. Čak ni ne menjam izraz lica dok mi ove misli najzad isplivavaju na pučinu, sakate, zaražene, bespomoćne, ostajem apsolutno ravnodušan uprkos tračku svesnosti... Ipak, gubim deo sebe, možda najčistiji koji posedujem, tako da ću ga ispratiti dostojanstveno! Onako kako bi smrt dočekao ponosan branitelj domovine dočekujem je i ja, svestan svečanosti trenutka. Uspravljen, duboko sam udahnuo i osetio punim plućima ovu divnu zagađenu zemlju koja se pružala pod mojom terasom... Lepo je pripadati negde. Lepo je znati da uvek imaš dom kojem ćeš moći da se vratiš, koji će te štititi, koji će ti pružiti bezuslovnu ljubav u svakom momentu. Lepo je imati prag na kojem ćeš moći da klekneš i da tražiš oproštaj osnovano se nadajući da će te prag, opet, širokim zagrljajem grešnog prihvatiti.

Odgajen sam u zemlji gde poreklo još uvek nešto znači, ili sam tako naučen da mislim, i uslovni mi je refleks da se pri predstavljanju prvo nazovem prezimenom, a zatim tek, manje bitnim, ličnim imenom. Tvoja familija je tvoj klan, i niko ti ne sme biti preči od tvog roda! Tradicija je svilena traka u zlatnoj kosi Evrope. Sad, što je ta Evropa farbana zlatokosa a mašna lako razveziva, to je opet krst na našim vlastitim leđima koji ćemo uočiti tek u krajnje komičnom trenutku, a zatim ćemo isti vremenom okarakterisati kao modni detalj. Kao što su danas te devojčice lakšeg morala u modi! Ili urbani momci koji ne poseduju bogatstvo od tri pročitana reda pa nadomeštaju svoju kulturnu impotentnost u teretani... Ili pesnik vulgarnog jezika kojeg doživljavamo buntovnim i ne razlikujemo nadarenog od osnovca koji crta faluse po školskim klupama... Ko zna, možda se jedan dan i ne štrecnete kad vam vaš sin saopšti da razmišlja o promeni imena, jer mu je to „ić“ u prezimenu suviše seljačko.

Nedeljni ručak moje majke je svetkovina pod krovom porodične kuće. Čin koji sam poštovao nadasve, ukoravan još od malih nogu da ga ne shvatam olako. Činjenica da ga se odričem tako odlučno, dok cepam četiri strane lične karte i sve slike iz novčanika, pogađa me na nekom neiskrenom nivou. Nit sramote, kratka i tanka, obavija se oko moje desne ruke dok puštam vetar da ponese papir, vine ga u vis, spusti na zemlju, i rastera potpuno nečujno u pravcu tamnog sutra... Danas sam ubio porodicu, familiju, pripadnost, ono što čoveka izdvaja u nepreglednim masama – moj identitet. Da li da se i dalje predstavljam imenom Aleksandar? Da li zaslužujem to? Uskoro neće biti ni bitno više... Uvek sam maštao o umiranju za veći cilj, i divio se onima koji su sposobni da budu „neznani junaci“. Očigledno je da neću biti tako plemenite sudbe, ostaviću tebi ovaj dnevnik i ime opet na koricama. Nepromišljeni su putevi Gospodnji, zato i imamo evoluciju, da nas adekvatno ispravi i uspravi. Istrajaću, moj sledeći korak je smešno očigledan, i sad već obavezan današnjim sramnim delom.

Nisam pronašao danas Jusufa. Ne znam ni sam zašto mi je bitna ta matora drtina, al’ imao sam neki novac da mu dam i nije se uopšte pojavio. Možda je naslutio da sam mu namenio koju psovku na račun našeg prošlog susreta i poplašen je! Biće da je to! Potražiću ga sutra i pokušati da se pomirim sa njim, ako uopšte i smatra da postoji kakav razdor među nama. Nije da želim da me pamti u dobrom svetlu, samo ne želim da povredim starca. Pretpostavljam da mi je on najbliže prijatelju što imam, budući da jedino sa njim provodim bar po koji minut preostalih dana... Za mrtvog čoveka reklo bi se da sam razumno usamljen.
 

Brom

Pogledaj još...
  • 1242555578-00.jpg

    Opelo za preživele

    17.05.2009.
    Na vrhu ove zgrade, na usijanom prljavom betonu, ponavljam sebi da nisam kriv. Moj čas je kucnuo.
  • 1241956651-00.jpg

    Egzil

    10.05.2009.
    Danas dajem svoj skromni doprinos neizbežnoj apokalipsi.
  • 1241374284-00.jpg

    Osmeh odraza u mutnoj bari

    03.05.2009.
    Danas ubijam ljubav Aleksandra prema Aleksandru samom...
Komentari
Bleda - 28.04.2009. 03:06 h
Podseca me tvoje pisanje na Mesu Selimovica i Dervisa i smrt
=>
Krsni Kum Djordje - 28.04.2009. 03:15 h
hvala! ...ako je to dobro mslm
=>
HADES - 28.04.2009. 04:36 h
shame on you
=>
Krsni Kum Djordje - 28.04.2009. 04:53 h
mislio sam ako se svidja njoj Selimović... ispalo je da ne znam ko je Mehmed Meša Selimović... (primeti kako sam iskusno napisao celo ime čoveka da bi odgnao svaku sumnju da nisam čuo za njega! a plus i knjižvenost studiram! Znam ko je pobogu!)
=>
Bleda - 14.05.2009. 02:53 h
On je moj omiljeni pisac
the branka - 28.04.2009. 03:26 h
zanimljiva je ta tvoja opsesija smrcju. ovi su nastavci hrana za ljude!! i got 5 on it!!
=>
Krsni Kum Djordje - 28.04.2009. 04:54 h
hvala x5!