Ne čitam novine i zaista se trudim da ih izbegavam. Mnogo je razloga za to. Naslovne strane, pune jeftinih senzacija i skandala, oslikavaju posrnulo društvo u kome se nalazimo. Ako pređete preko kratkih crta na naslovnoj, oduševljeni onim što bi ste mogli eventualno da saznate unutra, ukoliko preskočite dobar deo politike, vesti iz regiona ili sveta i okrenete, recimo, strane posvećene kulturi, naići ćete na ogromno razočarenje, jer su tekstovi koje možete pročitati u najboljem slučaju lepo servirani pobačaji intelekta. Uz informacije koje novinar ima na raspolaganju, a do kojih se stiže „istraživačkim radom“, ukoliko se tom disciplinom iko ovde bavi, ne mogu a da ne izrazim svoje iskreno gađenje kada neko uspe da sastavi abominaciju koju jednostavno moram danas da podelim sa vama.

Tekst u o kome ću pisati je iz Večernjih Novosti. Datum je nedelja 18. jaunar 2009. godine, a naslov je „Ovde baš nikad nisu ratovali“. Ne treba vam mnogo visok nivo opšte kulture da primetite da je ovaj tekst pun netačnih informacija, uprkos podacima koji se mogu naći prostim guglovanjem ili recimo konsultovanjem neke vrste literature.

Zašto ovo predstavlja problem? Vi podrazumevate da ono što čitate ne može nikako da bude neistina, jer postoje recenzenti koji će svaki loš tekst odstraniti, a posebno ako sadrži netačne podatke. Ovo pitanje mene lično dosta muči. Ne mogu više nikako da se opustim i uživam u listovima poput Nacionalne Geografije, Planete ili Politikinog zabavnika jer se u mnoge oblasti ne razumem, pa ne znam da li dobijam tačnu informaciju. Lek tome je provera iz dva ili više izvora, ali zašto bi se prosečan čitalac dnevnih novina zamarao tako nečim? Njega na kraju krajeva i ne zanima istina, a još manje to o čemu se piše. Ono što je još strašniije je to da institucije kulture ne reaguju uopšte. Ne postoji provera stručnjaka nad onim što se objavljuje bez obzira na slučaj. Više nije smešno, zaista. Popularizacija kulture se ne radi na ovaj način. Tako što ćete generalnoj publici dati neku epsku priču o prošlosti koja se svodi na trice i kučine, gde izostaje pravi naučni rad. Sama Vinčanska kultura (koja je predmet članka) nije vest od juče, ali stvarno ne vidim potrebu da joj se pripisuju mitovi koji samo doprinose da ne vidimo šumu od drveća. Interesovanje postoji, ali ako je poenta privući ljude lošim marketingom i neistinom, onda bi trebalo da svako prestane da se bavi svojim poslom jer su etika i istina pogažene u svakom slučaju. 

Što se tiče samog članka, seciraću ga za one koji bi možda hteli da saznaju nešto više, a pritom ću ukazati na greške u tekstu.

Prvo i najosnovnije, sve to tehnički lepo izgleda kada preletite pogledom. Moj otac voli da mi skreće pažnju na ovakve tekstove jer se bavim društvenim naukama pa mi je tema bliska. Dakle, naslov iznad slike kaže: „U Vinči za koju arheolozi tvrde da potiče iz preistorije“. Prvo, arheologija je nauka koja je pre svega multidisciplinarna i u svoju paletu uključuje metodologije egzaktnih prirodnih nauka, tako da arheolozi ne tvrde već se oslanjaju na čvrste dokaze i pomoću njih interpretiraju. Drugo, obično je praistorija termin, mada nije nešto pogrešno ni ono gore, ali previše liči na ono kad neko kaže tuČu umesto tuKu. U vezi sa tim, izdvojeno iz teksta je „Belo brdo je nastarija naseobina u Evropi“ , što je takođe tvrdnja na koju bi vam svaki arheolog, ili neko ko je malo upoznatiji sa prošlošću, rekao da ste lupili.

Da se vratim na naslov „Ovde nikada nisu ratovali“. Istina je da u Vinčanskoj kulturi nema tragova oružja, ali takođe to ne znači da nije bilo sukoba. Ta pretpostavka zbog odsustva oružja je samo možda indikator da nisu imali potrebe za istim (ili ga arheolozi još nisu iskopali), ali takođe to ne znači da čekić ne može da služi kao ubojito oružije, kamen, teg, sekira, dleto, motika, harpun ili nešto slično.

Sa druge strane u bliskoj istoriji na ovim prostorima bilo je koliko sukoba? Pa recimo desetak, dva svetska rata i još par usput. Ceo prostor Balkana bio je konstantno pod stresom sukoba tako da je malo utopistički pričati o bratstvu i jedinstvu. Ne sporim da ovakav stav imaju mnogi arheolozi.

Tekst počinje krajnje proročanskim tonom: AKO je Vinča Beograd, a ovo predgrađe sigurno to jeste , ONDA je SIGURNO da je glavni grad Srbije najstariji u Evropi. BRAVO!!! Apsolutno nema nikakve sumnje! Logika je jednostavno savršena! Čovek je uspeo da premosti vekove praistorije i istorije ovih prostora i da sabije sve narode istog tj. potpuno izbriše i indentifikuje praistorijsku kulturu sa Srbijom, Beogradom i narodom najstarijim. Još jednom BRAVO!!! Da je u pitanju takmičenje za izbor novog firera Rajha ovo bi bio pravi put. Zbog ovakvih tumačenja imamo zloupotrebe i silovanje istorije zarad nacionalnih interesa, što nam je donelo one divne stvari kao što su gore pomenuti fašizam, šovinizam i sve ostale drage nam izme.

Par rečenica je u redu, a onda ide još bolje. Izvesni profesor istorije Dragoljub Gačić kaže (zapravo se nadam da nije on to rekao), citiram: „...da je Vinča, iz doba mlađeg neolita, starija od Lepenskog vira, o kome se mnogo više zna, i od svih drugih naselja širom Evrope.“ Da li treba komentar na ovo? Za one koji ne znaju ide onako uopšteno: paleolit, mezolit (Lepenski vir), neolit  (Vinča), a ovo drugo ne vredi komentarisati uopšte.

E sad ide ono što je u poslednje vreme sveti gral, misterija nad misterijama, a koja je konačno rešena od strane izvesnog „eksperta“ koji je uspeo da dešifruje etrursko, vinčansko, a usput pronašao i takođe dešifrovao pismo Lepenskog vira i sve to povezao sa ćirilicom. Dame i gospodo, jedan je Pešić (i njegova trovačka izdavačka kuća „Pešić i sinovi“) veći od Šampliona. Ako imate neku njegovu ili sličnu knjigu na ovu temu, pored hitova kao što su romani popularnih stranih pisaca koji se bave alhemijom ili koji rešavaju izvesne kodove, kupili ste maglu! Znam da deluje privlačno, ali ga, naravno, ne čini tačnim.

„Pronađeno je Vinčansko pismo koje je dokaz više da je ovde bilo i prvih znakova pismenosti mnogo milenijuma pre slova. To potvrđuju crteži i hjeroglifi sakupljeni u muzeju na vrh Belog brda nad Dunavom, OBJAŠNJAVA Marina Popađinovcka urednik istoimenog školskog lista“.

Dakle imamo crteže (šta god to značilo), pa onda imamo hjeroglife koje je izjednačeno sa fonetskim pismom, eto tako pošto neki „simboli“ tj. urezi na keramici podsećaju na slovo M ili Š. U svakom, slučaju prosudite sami. Ovde možete pročitati kako se i otimaju oko imaginarnog „pisma”, a evo vam i tekst koji najbolje ilustruje. Ukoliko imate imalo doze samopoštovanja, inteligencije i niste idiot, shvatićete da ovo nema veze sa naučnim metodom, a kamoli veze sa mozgom. Što se tiče „Vinčanskih simbola” par autora se bavilo ovom temom. Za sada ostaje otvoreno pitanje šta su oni predstavljali, ali jedno je sigurno: para-nacionalističku ideju koja će hraniti široke narodne mase lažnim idejama. Takve primere smo videli u mnogim kulturama i u raznim vremenima.

Sa druge strane, nije mi jasno kako neko ko radi u prosveti, mislim obrazovan je, može da ima list koji se zove "Vinčansko pismo" i da izjavi ono iznad? Ili, kao u prvom slučaju, da bude profesor istorije? Ili učiteljica? Naše visoko obrazovanje bi trebalo da se zapita malo, ako je ikome više stalo uopšte da se pita, koliko kvalitetno profesori u okviru svog silabusa pokrivaju teme, koliko su predavanja kvalitetna i na kom nivou je sama nastava kako na fakultetima tako i u srednjim školama, a posebno u osnovnim. Ljudi su mnogo počeli da podrazumevaju i da bivaju ispranog mozga.

Sledeće divno mesto u tekstu pripada učiteljici Tanji Maksimović koja kaže, citiram: “Kada bi neki drugi narod imao ovo što mi imamo, od Vinče bi napravio turističku Meku“. To je zapravo ono što nam treba. Gomila ljudi koja bi se klanjala ili njihala desetometarskom profilu lokaliteta kao ispred Solomonovog hrama. Divan prizor. Zamislite. Iako, naravno, znamo šta je mislila time, ti planovi za Meku su stari evo sad 40 godina, a to što imamo "mi" imaju i drugi narodi samo nešto slično ili drugačije. Na teritoriji Republike Srbije postoji toliko lokaliteta i kulturnih spomenika da bi jedno stotinjak njih, bez preterivanja, imali potencijal za neverovatnu komercijalnu i turističku ponudu. Ono što je najbitnije, a što Srbe zapravo najviše boli, jeste da ti projekti zahtevaju ulaganje ogromnog novca da bi se uopšte moglo pirčati o nekom turizmu. Da li znate koliko je jadno kada odete na Lepenski vir i vidite da taj lokalitet stoji pod "privremenim krovom" koji je napravljen još davnih sedamdesetih godina? Da Ćele kula propada? Da se rimskim palatama krune zidovi kako vreme prolazi? Da se grade kafane uz profil nalazišta? Da se slučajno ruše zidovi tvrđave zbog turizma? Da nam lokalitete prekopavaju lovci na blago? Da Beograd nema munincipijalni muzej? Da je Narodni muzej zatvoren 9 godina zbog rekonstrukcije? Da tone i tone materijala stoje i propadaju? I mi pričamo o kulturi!?

Pozdraviću vas sa Čva snuif!!! (To bi trebalo nešto da znači, inače)

Autor: Hades