Manoj Nelliyattu Shyamalan, filmskom svetu poznatiji kao M. Night Shyamalan, rođen je 6. avgusta 1970. u Indiji gde je proveo prvih šest meseci svog života. Posle toga sa roditeljima odlazi da živi u Filadelfiju, za koju će celog života biti jako vezan. Iako su mu oba roditelja doktori, već sa osam godina mu kupuju kameru i od tada Shyamalan snima filmove. Sa 17 godina imao je 45 snimljenih amaterskih filmova. Prvi dugometražni film koji je snimio bio je "Praying With Anger" iz 1992. godine, od novca koji je pozajmio od roditelja i prijetelja, kao student. Ovaj poluautobiografski film je prikazan na festivalu u Torontu i već tad su mnogi prepoznali njegov talenat. Sledeći film "Wide Awake", snimio je 1995. godine ali je prikazan tek 1998. Proboj na svetsku fllmsku scenu omogućio mu je njegov treći film - "The Sixth Sense" (1999). Film govori o samospoznaji, borbi sa unutršnjim strahovima i prijateljstvu koje se stvara između psihologa (Bruce Willis) i dečaka koji je njegov pacijent (Haley Joel Osment). Zapravo, u tom filmu dečak treba lekaru podjednako koliko i njemu lekarska pomoč, a film je naširoko postao poznat po krajnje iznenađujućem završetku i preokretu. Naravno, značajan je i komercijalni uspeh filma koji je u Americi zaradio oko 300 miliona a širom sveta skoro 700 miliona dolara. Upravo ta činjenica će pomoći Shyamalan-u da zadobije poverenje filmskih studija za dalja ostvarenja. Nasleđe ovog filma je i saradnja sa kompozitorom James Newton Howard-om, čija će muzika davati dodatnu nijansu svim narednim Shyamalan-ovim filmovima. Iste godine, Shyamalan se pojavljuje i kao scenarista za animirani film Stuart Little. Već 2000. godine pojavljuje se njegov sledeći film – "Unbreakable", u kojem nastavlja saradnju sa Bruce Willis-om. Priča o potrazi sa modernim superherojima je donela Shyamalan-u epitet moneymaker-a, pošto i ovaj film postiže veliki finansijski uspeh. Dve godine kasnije, pojavljuje se remek delo – "Signs". Ovo je ostvarenje u kojem je možda najbolje iskorišćena tematika dolaska vanzemaljaca na Zemlju. Umesto da, kao što je slučaj u gotovo svakom holivudskom filmu, iskoristi pojavu malih zelenih za pravljenje mega setova za megalomanske akcione scene, on je ovu temu iskoristio da ispriča dirljivu priču o svešteniku koji je izgubio veru (Mel Gibson) i njegovoj porodici koja sa njim prolazi kroz teške trenutke. Do sledećeg filma smo ponovo čekali dve godine, ali bilo je vredno čekanja. "The Village" je psiho triler koji je na granici horora. Radnja je smeštena u selo okruženo šumom koja je naseljena „Onima O Kojima Se Ne Priča“, čovekolikim zverima sa kojima meštani imaju sporazum o međusobnom neugrožavanju. Film nije doneo veliki finansijski uspeh kao prethodni, ali je ostvarenje koje je itekako vredno gledanja.

Posle ovakve serije uspešnih i kvalitetnih filmova, pred Shyamalan-a su stavljena velika očekivanja. Nažalost, on ta očekivanja nije ispunio. Naredna dva filma koja je snimio predstavljaju potpuni debakl, kako u kreativnom tako i u komrcijalnom smislu."Lady in the Water" se pojavio u bioskopima 2006. godine i čini se da je jedino Shyamalan-u jasno šta je tim filmom želeo da postigne. Radnja je potpuno haotična, naivna i na veoma klimavim osnovama. Gluma je možda i najbolji segment filma ali nikako ne popravlja bled utisak koji film ostavlja. "The Happening" iz 2008- godine ima probleme druge vrste – gluma je za razliku od prošlog filma jako loša ali je ideja za radnju filma izuzetno zanimljiva. Šta više, početak filma obećava jer vas zanima da saznate šta tera ljude na izvršenje samoubistava širom zemlje, i da vidite hoće li i kako će se glavni likovi izbaviti iz horora koji ih je zadesio. Međutim, film je tu stao ! Shyamalan je smislio zanimljivu priču ali nije smislio adekvatan kraj i rasplet i onda nas je ostavio... bez ikakvog raspleta. Sve je prosto stalo i nikom ništa. Jako loše. Jedina svetla tačka u filmu jesu pojedinačne scene samoubistava koje je Shyamalan majstorski izrežirao i dokazao da je majstor za pravljenje amtosfere. Za 2010. godinu je najavljen njegov novi film The Last Airbender, kojim održava trend snimanja filmova svake druge godine.
Jedna od najvažnijih napomena kada govorimo o Shyamalan-u jeste izgovaranje njegovog prezimena. Naime, on se ne zove Šjamalan, Šimalan ili Šajmalan, kako se može čuti u našim medijima, već se čovek zove ŠAMALAN.

Shyamalan (dakle Šamalan) je jedan od reditelja koji ima mnoštvo prepoznatljih karakteristika koje se primećuju u svakom njegovom filmu. Prva i najupadljivija je da je radnja svakog njegovog filma smeštena u Filadelfiji ili u njenoj bližoj okolini.

Često voli da prikazuje likove svojih filmova u okvirima vrata, vešto se služeći dobrom fotografijom svojih filmova. Takođe, često prikazuje likove u vidu odraza na staklu ili ogledalu. Najupečatljiviji primer toga jeste njegovo pojavljivanje u odrazu staklenih vrata od ormana za lekove u filmu The Village. Kao i Hitchcock nekada, i on voli da se često pojavljuje u svojim filmovima, ponekad čak igrajući i značajnije uloge. Njegovi omiljeni reditelji su Steven Spielberg i Alfred Hitchcock, a film Sings se može shvatiti i kao svojevrstan omaž Hitchcock-u.

Napisao je scenario sa svaki svoj film. Večina njegovih filmova ima veliki preokret na kraju ili rasplet koji prestavlja potpuno iznenađenje i šok za gledaoca ("The Sixth Sense" i "The Village"). Ova karakteristika fali njegovim najslabijim filmovima. Doduše, Lady in the Water je toliko loš da ga 20 genijalnih raspleta ne bi spasilo, a "The Happening-u" baš taj kraj fali da ga digne iz ranga „jako loše“ na rang „vrlo dobro“.

Shyamalan često koristi glumce da sa njima snimi dva uzastopna filma (Bruce Willis, Joaquin Phoenix, Cherry Jones, Bryce Dallas Howard), a već je napomenuto da mu je James Newton Howard radio muziku za svaki film počevši od "The Sixth Sence", a među njegovim delima se verovatno najviše ističu kompozicije za "Signs".

Shyamalan je takođe poznat kao jedan od retkih režisera koji izbegava upotrebu specijalnih vizuelnih efekata u svojim filmovima. Često naglašava da umesto upotrebe CGI efekata, više voli da koristi zvuke i muziku kako bi dočarao psihička stanja svojih likova i napetu atmosferu. Često zvučnu komponentu filma naziva svojim najvećim efektom a svi zvukovi koji se u njegovim filmovima čuju, nisu kompjuterski stvoreni već je svaki posebno sniman za potrebe filma. Takođe, motivi koji se provlače kroz njegove filmove jesu veza likova sa prošlošću, saobraćajne nesreće, natprirodne moći, naglašavanje crvene boje, isticanje vode kao elementa koji je bitan za radnju filma (sličnost sa Wolfgang Petersen-om), religioznost, razne scene kojima je zajedničko boravljenje likova u podrumu...

Kao mlad reditelj skrenuo je pažnju na sebe stvarajući filmove koji su na granici horora i trilera, ali nikad ne zaboravljajući i dramski tj emocioni aspekt filma. Karijera Shyamalan-a je u zadnjih par godina obeležena neuspesima njegova poslednja dva filma. Nadajmo se da će se Indijac vratiti na put sa kog je skrenuo i učvrstiti se na mestu jednog od glavnih filmadžija početka 21. veka.