vrh dno
Neki Kažu Ljubav Erupcija

Neki Kažu Ljubav

Hip hop u pozorištu

21.02.2012.
U intervjuu smo popričali sa Aleksandrom koji je tvorac ideje i jedan od realizatora predstave. Premijerno izvodjenje je zakazano za 27. februar, a radi se o koreodrami u kojoj su spojeni plesni izrazi hip hop plesa i različitih vrsta baleta

Za početak ćemo krenuti od predstave, solidan niz godina si u svetu plesa, kao jednog od elementa hip hop kulture, pa me zanima kako se rodila ideja vezana za predstavu? Takodje, učestvovao si i u predstavi „Mi deca sa stanice Zoo“, pa me zanima i eventualna povezanost ove dve predstave ako postoji?

Aleksandar Marković Lex: Još kada je Ana počinjala da radi na „Mi deca sa stanice Zoo“ tu negde je nastala i moja ideja za „Neki kažu ljubav“, a igrom slučaja je to bila slična zamisao. Sećam se baš koliko nas je radovalo to što će se napokon nešto desiti i na nečemu konkretno raditi, a mislili smo isto. U medjuvremenu Ana je završila svoju predstavu, pored ostalih i ja sam učestvovao tamo, igrao ulogu Maxa - mušterije, a u isto vreme smo radili „Neki kažu ljubav“, to jest, bar sam ja radio na projektu. Osmislio sam i napisao priču, a onda je to u formi projekta na konkursu moralo da prodje preko sekretarijata za kulturu, konkurisali smo, dopalo im se i dobili smo neka minimalna materijalna sredstva za rad, a ostalo je samo trebalo poći nekim normalnim tokom... Nekad davno sam imao predstavljanje hip hop plesova u pozorištu i to mi je bila još klinačka zamisao, da napravim nešto što će ići po gradovima širom Srbije, ali da ima smisla. Tada, to što sam se igrao kao mladji, trebalo je izgledati kao jedan performans od sat vremena gde će narator stajati i pričati posebno o svakom hip hop plesnom stilu, a da mi to onda interpretiramo kroz sam ples. Uradili smo to u dva manja gradića na kraju, prošlo je solidno, a sada kada sam malo sazreo rekao sam „hajde da napišem priču “, čitavoj predstavi sam predao neuporedivo veći značaj, prišao ozbiljnije i svemu dao mnogo više smisla...

Predstava je plesnog karaktera, to jest nema glumačkog dela u smislu da je propraćen i jednom reči, zanima me koju radnju prati ples?

Aleksandar Marković Lex: Ne znam šta mi je tada bilo u glavi, ali sam čitavu radnju zakomplikovao koliko god je bilo moguće, te je priča o tri obična starca, koji sede u kafani (za koju se kasnije ispostavi da je čistilište, a oni su umrli), i svako od njih priča priču o svojoj najvećoj ljubavi iz mladosti, dok se u medjuvremenu igrom slučaja ispostavlja da je to jedna ista žena, zavodnica, jedna femme fatale i manipulator... Ostalo ćete videti u predstavi, mada mislim da je i ovo previše komplikovano.

Kombinovano je više plesova pored hip hopa, odakle ta kombinacija?

Aleksandar Marković Lex: Nije to samo ples, čitava predstava je koreodrama, ima dosta plesa, ali ima i baš dosta glume, sve je nekako stopljeno što bolje sam mogao, hteo sam da to bude što različitije pa sam zato pored break-a i hop hop-a, uključio savremeni balet, klasičan balet, da bih spojio u celinu nešto što do sada kod nas nije spojeno, a moram priznati da sam imao i prilično veliku pomoć za koreografisanje i postavljanje svega.

Ko stoji sve iza predstave?

Aleksandar Marković Lex: Recimo dvadesetak ljudi je radilo na samoj predstavi. Tu su pre svega ljudi koji predstavljaju "House Of Hip Hop", fuziju dva plesna kluba - Twister i 2Hot4Stage, ali ima plesača i iz Elyte plesnog kluba, to je klub Ane Uzelac (Mi deca sa stanice Zoo), tu su takodje neki baletski umetnici kao recimo glavna junakinja balerina Aleksandra Adamović, zatim devojka iz plesnog kluba Dance Factory - Ana Kisin, par glumaca iz Art beat škole glume, još jedan drugar, glumac, Boki Perić (trenutno ga možete videti u seriji Vojna akademija) je pomogao oko režije i naravno Sandra Vidović, pored mene, jedan od glavnih koreografa i kordinatora čitavog projekta bez koje verovatno ništa ne bi uspelo. Otprilike sve od početka bi izgledalo na sledeći način. Kada se u mojoj glavi rodila čitava priča, morao sam je nekako pretvoriti u pisanu formu, a tu sam imao pomoć par prijatelja, pisaca, novinara, koji su pomogli, lektorisali i dali svoj udeo. Prošlo je kroz par ruku počevši od Marka Polića, preko Jasne Pavlovski, Marka Panajotovića Marmara... Posle napisane priče, pa napisanog čitavog projekta, konkursa u ministarsvu i dobijenih sredstava usledila je audicija plesača, pa odabir ostalih ljudi koji će raditi na projektu. Sa obzirom da je u celoj predstavi zastupljena isključivo autorska muzika, kao kompozitora izabrao sam Bojana Jončića koji je sa svojim kolegama sjajno odradio svoj deo posla. To bi otprilike bio taj tok, mada nije baš sve teklo tako lagano kao što izgleda, pre svega zbog malobrojne pomoći koju smo dobili od sponzora, pa smo imali raznih ekstremnih uslova pri uvežbavanju, počevši od minus desetak u sali, do vežbanja u metrou ispod Vuka, a da ne pominjem da svi sve radimo gotovo besplatno, ali de, to je već druga tema i nema veze ni sa čim do države u kojoj smo. Svaka čast samo plesačima koji su lavovski izneli!

Šta je ono što bi voleo da postignete sa ovom predstavom, budući da su spojene više različitih umetničkih strana i da je ceo pristup nestandardan u tom smislu?

Aleksandar Marković Lex: Pored tri izvodjenja koja su za sad planirana i dogovorena, cilj bi recimo mogao biti da se uglavimo na redovan repertoar nekog pozorišta. Sa druge strane, budući da me baš nešto ne drži mesto, najviše od svega bih voleo da pored nekih drugih gradova u Srbiji koje bi smo možda obišli kako je i bila prvobitna zamisao, dobijemo poziv od nekog grada i van Srbije, pa da onako fino proputujemo sa predstavom. Zato je u suštini i pravljena bez ikakvog dijaloga. No, neću previše maštati, videćemo šta će biti posle ova tri izvodjenja, koliki je odziv ljudi pre svega i koliko je predstava dopadljiva, a o ostalom ću kada dodje vreme. Za sada bih voleo da privučem one kojima je ovakav spoj i zamisao interesantna i da ljudi malo udju u pozorište. Hip hop plesači se generalno baš bore sa predrasudama, jer kada kažeš ljudima "hip hop" i kada kažeš "umetnost" retko ko će ih strpati u isti šešir, a ovom predstavom želim dati svoj udeo u tome da se takva razmišljanja promene.

Koje je tvoje vidjenje pozorišta danas kao kulturne institucije?

Aleksandar Marković Lex: Na početku moram pomenuti da sam nedavno primetio drastičnu razliku u ceni ulaznica izmedju beogradskih pozorišta i pozorišta u manjim gradovima. To bi zaista trebalo promeniti i pronaći neki balans. Konkretno, cena karte u Šabačkom pozorištu, koje je inače jedno od jačih u Srbiji, je jeftinija od cene bilo koje bioskopske karte u Beogradu. Zaključujem da je Beograd preskup, ali da ne bih opet skretao sa teme reći ću to ovako: Mislim da bi cene karata u pozorištu morale biti jeftinije, a da bi tu svi normalno funkcionisali državne institucije bi morale mnogo više ulagati u kulturu i umetnost.
E, pa, pošto se to neće desiti i opet počinjem da sanjarim, skratiću. Ljudi idite u pozorište! Smatram da to svako sebi može da priušti jednom mesečno. Odreknemo se recimo jednog izlaska nedeljno i eto, već možemo u pozorište. Mladi generalno previše rutinski i robotizovano žive, naročito u Beogradu - škola, fax, internet, petkom i subotom izadješ, leti letuješ, zimi zimuješ. Retko ko se sada seti istupi iz svakodnevnog klišea, da možda nekad ode u pozorište, a stvarno bi trebalo, bilo koja predstava da se daje, bilo gde, bilo koji grad, bilo koji kraj, jednom mesečno svako može da izdvoji da ode da pogleda neku predstavu. To je iskustvo koje ne možeš doživeti svaki dan, nije isto kao kad podgledaš film i kad neko odigra taj film ispred tebe i siguran sam, svako će se bar trunčicu kulturno obrazovati kroz predstavu, koju god da odgleda.

Kada smo kod obrazovanja, šta je ono što radnjom predstave „Neki kažu ljubav“ poručujete?

Aleksandar Marković Lex: Svaka scena povezana je performansom devojke koja predstavlja vreme, prolaznost, u celoj toj priči, i ona je spoj izmedju te kafane sada i onog vremena koje je nekad bilo, odnosno sećanja tih matoraca. Poruka je u stvari provučena kroz ljubavni život Kaline, fatalne zavodnice i njenu bitku sa vremenom u kojoj naravno kao svaka druga žena gubi. Kada su mlade i lepe, svaka žena u sebi krije tu Kalininu zavodljivost i prepredenost i svaka bi mogla da bude manipulator i da dovodi do ludila muškarce koje koje poželi, ali vreme nažalost još uvek niko nije pobedio. Kalina na kraju gubi u trci sa vremenom, shvata da nema za šta da živi, jer se ceo njen život vodio oko toga da uz pomoć svoje lepote i zavodljivosti dobija ono što hoće i to je bilo jedino što je umela. Poruka bi bila da ljudi ne treba da igraju na tu površinsku kartu šta god ona bila, recimo, ako igraš na fizičku lepotu kao na primer što je prikazano u predstavi - to prodje, s tim i umreš i ne ostaviš ništa za sobom, niti budeš zapamćen. Jedan čovek koga jako poštujem je jednom rekao nešto sasvim obično, ali mi je onako baš ostalo u sećanju: "Umreš i nema te više? Pa to je kao da nisi ni živeo."

„Neki kažu ljubav“ – projekcije: gde, kada i gde i po kojoj ceni ljudi mogu nabaviti ulaznice?

Aleksandar Marković Lex: Sama premijera je 27. Februara, mesto je Ustanova kulture Vuk Karadžić, u Bulevaru kralja Aleksandra, pored više Poslovne škole. U 20h počinje predstava, a 450 dinara je ulaznica. Sada, da li će biti još nekih izvodjenja – biće, u martu mesecu još dva izvodjenja sigurno - u Šumadiji, Roda 2, na Banovom brdu, a drugo će biti u pozorištu Boško Buha na Trgu republike. Verovatno će biti još nešto da se pridoda na ovo, ali za sada su ta tri izvodjenja definisana, s tim što tek trebaju da se objave datumi za mart. Karte za premijeru se mogu kupiti na biletarnici pozorišta ili preko bilo kog učesnika u predstavi.

Iz dosadašnje priče primećujem da su predrasude o hip hop plesovima generalno prilično velike i da to predstavlja ključni problem za mnoge stvari, koji je tvoj komentar na tu situaciju?

Aleksandar Marković Lex: Sad je to baš, baš priča za sebe, ali sam si tražio... Ovako, kada nekom kažeš da igraš brejk - prva asocijacija je „je l’ to vrtenje na glavi“; kada nekom kažeš da igraš hip hop - prva asocijacija je „je l’ to rep, brate “; tako da, baš je ogroman problem i ljudi nisu dovoljno upućeni. Najveći je problem što u stvari, tvrdim da ni mi sami koji plešemo te plesove nismo dovoljno naučeni i nismo dovoljno stručni u čitavom tom polju da promovišemo i podučavamo iste. Dosta ljudi greši i svako se danas predstavlja kao hip hop, u samom Beogradu mislim da ima jedno 40 hip hop klubova, a to je loše, dobro je u toj priči što ljudi plešu, što su zajedno, druže se, što je generalno i prvobitna ideja samog hip hopa, ali je problem što oni to prezentuju na totalno drugačiji i pogrešan način, a to smeta onima koji se zalažu za očuvanje tradicije i hip hop-a kao kulture kakav je bio. Priznajem, ja sam prvi koji je krivio sliku hip hop-a, skrnavio i pravio greške kojih nisam bio ni svestan. Ne stidim se da to priznam i smatram da sam u medjuvremenu, samo zbog toga što sam bio spreman da učim za jako kratko vreme upio i shvatio šta je srž kulture i plesa kojim se bavim i koji živim. Smatram da ljudima nikada nije bio problem da nauče nešto novo, ali je od vajkada bio problem prihvatiti da je ono što znaš pogrešno i tek onda ispočetka primiti novo znanje.

Šta bi po tebi bio ispravan način za promovisanje hip hop plesa?

Aleksandar Marković Lex: Ono što je hip hop na početku i bio. Peace, love, unity, and having fun. Žurke, jam-ovi, battleovi, druženje. Nema potrebe nešto specijalno ga sad promovisati i komercijalizovati. Oni koji nam se žele pridružiti, plesati i živeti takvim životom, lako će nas pronaći. Na primer, kod nas, a i šire postoji jedna lažna institucija, takozvani "plesni savezi". Plesni savezi organizuju balkanska, evropska pa i svetska takmičenja u hip hop-u, gde hip hop ocenjuju kojekakvi latino plesači, a u kategorijama često ne bude više od jednog učesnika koji se tom prilikom okiti titulom državnog prvaka u breakdance-u, recimo. Pored super zabave i druženja koje klinci iskuse na tim takmičenjima, ne postoji ni jedna svetla tačka. Sudije nisu merodavne i kompetentne, ne predstavlja se prava slika kvaliteta, ne širi se istinski duh hip hop-a, a sama takmičenja su često preskupa i organizovana samo zarad vrtenja novca nekih predsednika klubova i šta ti ja znam već koga.

Kome oni koji žele biti deo tog elementa hip hopa koji se tiče plesa, ovde, mogu da se obrate?

Aleksandar Marković Lex: Naravno, prvo ću pomenuti svoj plesni klub i crew - House of Hip Hop. Od kada smo moja ekipa i ja napravili tu fuziju sa još jednim brejk crew-om, to je mislim to, imamo više kvalitetnih plesnih stilova, od brejka preko hip hopa, popping-a i locking-a, i stvarno radimo sve i trudimo se da klincima približimo kulturu na pravi način. Najbolje od svega je da oni to prihvataju, trude se da slušaju kvalitetnu muziku i svi su srećni, a i ja zajedno sa njima kada znaju i umeju da je prepoznaju. Ako bi nas neko potražio može nas naći na uglu Miloša Pocerca i Sarajevske, tamo nam je sala, subotom i nedeljom su treninzi od 14h do 21:30h. Inače, tek da ne zaboravim, pomenuo bih još neke ekipe koje rade onako kako bi trebalo, pa su jedni od njih Recognize crew, jedan od najzaslužnijih za promovisanje to malo muke pravog hip hop duha koji se očuvao kod nas, zatim cenim da Ana Uzelac i Elyte rade super, onda još par break ekipa od kojih je recimo Unbreakable crew iz Novog Sada... 

Kako izgleda domaća brejk i uopšte igračka scena danas kod nas?

Aleksandar Marković Lex: Pa zavisi... Brejk scena je stvarno, stvarno, odlična, mislim da smo u regionu najkvalitetniji. I kao pojedinačni kruovi, a imamo i neke unije za jača takmičenja. Postoji na primer Yugoslavian Bboys crew - to su ujedinjeni brejkeri iz Srbije, Bosne i Hrvatske i definitivno najjača ekipa u regionu. E, hip hop je već neka druga stvar, hoperi još uvek imaju neku tendenciju ne znam zašto, da idu na ta državna prvenstva, da idu na neka svetska prvenstva koja nisu priznata, i koja su organizovana, mislim, pre svega zbog toga da neko zaradi, kao što sam već malo pre pomenuo... Sa druge strane nekako i razumem, jer valjda ljudi nemaju dovoljno hrabrosti ili snage da naprave nešto i sami naprave takmičenje kao što su brejkeri kod nas to pokrenuli pre mnogo godina. Hteo bih i u kontekstu hip hopa da pomenem jedan kru iz Hrvatske, iz Zagreba - "Тruli" crew, malopre kada sam pomenuo da mi u Srbiji malo znamo o hip hop plesu za razliku od brejkera koji to plasiraju na pravi način, Hrvatska je malo više otišla iznad nas u hip hopu i mnogo mi je drago što sam se spojio sa njima, i što saradjujemo, pa često odemo tamo, u jednom periodu vidjali smo se jednom mesečno i baš su mi dosta pomogli da shvatim gde smo grešili.

Imam utisak i da je svest o brejku kao elementu kod ljudi koji za sebe kažu da su deo hip hopa prilično niska?

Aleksandar Marković Lex: Kao što sam rekao na početku, ne trudimo se ni mi da to na pravi način prezentujemo, šta znam, ljudi iz brejks scene verujem da i nisu nešto previše zainteresovani, ne lude da komercijalizuju brejk i da se pojavljuju svuda, da sav narod sada zna za sve kruove, nije to cilj, ali bilo bi super kad bi svi znali šta je brejk u stvari i kolko je to bitan deo hip hopa i kolko to u stvari nije samo šetanje na rukama, vrtenje na glavi i skakanje uz crnce i rep, već da je break na primer ples koji se svojevremeno isključivo igrao na funk i soul. Iako nisam bio na toliko battle-ova koliko bih želeo, ipak sam stigao da odem u Madjarsku, Češku, Slovačku i uvek su mi najbolji utisak ostavljali break battle-ovi gde muziku umesto DJ-a, uživo svira funk bend.

Na koji način doći do svesti publike, uopšte ljudi uključenih u hip hop, jer ne treba biti samo konzument, već i osećati duh kulture. Po tebi, kako je to moguće, možeš prikazati i na primeru iz škole, rekao si da dodju ljudi na trening i vi im puštate pravu muziku, kako ih navedete na to pravo?

Aleksandar Marković Lex: Pričamo im o tome. Skoro, pre dva, tri meseca kada nam je došao novi talas učenika, prvi trening nije bio u sali, nego pošto smo u Sarajevskoj blizu železničke stanice vodio sam ih medju vozove i grafite gde smo pre svega pričali o hip hopu i tome koliko oni znaju o tome. Ako imam 20ak novih učenika, 7,8 odmah ode i pomisli „ovaj nije normalan, vodi nas medju vozove mesto da igramo pred ogledalima“, isto toliko jednostavno shvati da nisu za to, ali onih 5,6 se zainteresuju i bude mi zadovljstvo da ih treniram.

Koliko su oni uopšte na startu upoznati sa hopom kada prvi put dodju?

Aleksandar Marković Lex: Generalno, jako slabo, otkud znam, vide valjda na televiziji i ono što čuju je hip hop i ono što čuju je da mi radimo hip hop kao plesni klub, i sad oni dodju da vide šta je to, da se upoznaju, neki su jednostavno, zaintrigirani, neki se razočaraju, neki ne. Jedan deo ostane na tom pravcu, ali ja uvek kažem svima, ako im se ne dopada to što mi radimo mogu slobodno da odu negde drugde, ima mnogo drugih plesnih klubova koji rade drugačije... Stvarno volim i druge plesove, jedno vreme sam išao u pozorište na Terazijama i učio sam savremeni balet, uvek ću otići na koncerte kulturno umetničkih društava, latino ples uvek gledam sa otvorenim ustima, o reggaeton-u da ne pričam, samo ne volim kada ljudi plasiraju neki plesni stil kao hip hop, a on ni slučajno to nije. Nisu česte, ali ruku na srce, kod takvih često vidim stvarno izuzetne koreografije i oduševim se, samo još kada ih ne bi nazivali onim što nisu, svi bi bili srećni.

Stanje sa hopom je takvo kakvo jeste u svim elementima, elementi jesu svuda prisutni ali kao razjedinjeni u najvećem broju slučaja, na koji način misliš da bi se moglo ostvariti neko veće jedinstvo u celoj priči?

Aleksandar Marković Lex: Mislim da bi trebalo više svesti o svemu, ako se pravi džem ili dogadjaj ne bi trebao to da bude samo jedan deo kulture, nego sva četiri, pet, šest, ili kako ih već danas redom nabrajaju. Trebalo bi ako neko pravi rep koncert da tu budu i brejkeri, crtači, da se ne zove svako DJem nego da budu istinski DJevi na tim žurkama. Ako se pravi break event, a imamo DJa tu bi sigurno morao da se provuče MC, treba nam više tih žurki da ljudi, pričam o plesu – izadju iz sale, izadju iz studija, i da prestanu više da plešu ispred ogledala, i da prestanu da snimaju sebe ispred ogledala i kače na tjub koreografije koje su snimljene ispred ogledala, nego da izadju na jam, na battle, na pravu hip hop žurku, na ulicu, da djuskaju... Ne možeš izaći u klub i igrati koreografiju sa curom, moramo se više opustiti i zaista plesati. Fale nam žurke na kojima se pušta pravi hip hop jer ono što se pušta i prezentuje u nekim klubovima kao hip hop, rnb, to uopšte nije to, ne znam ni šta je uopšte rnb, šta je ono što oni sad zovu rnb?

Ostaje još poruka čitaocima za kraj...

Aleksandar Marković Lex: Ček, o čemu smo ono pričali na početku? Hah, a da, predstava. Imam 3 poruke za kraj.
Prva: Obavezno pogledajte Neki kažu ljubav, tvrdim da je sjajna, lično sam bio na nekoj probi.
Druga: Nije zlato sve što sija.
Treća: Onaj ko je pročitao sve ovo ima besplatnu kartu za Neki kažu ljubav. Proveriću! :D

Delimo 2x2 karte za premijerno izvodjenje "Neki kažu ljubav", prvih dvoje koji se jave mejlom na redakcija@trablmejker.com dobiće svoj par karata.

Autor: Erupcija

Za korišæenje Mp3 Player-a neophodan je Flash Player koji besplatno možeš preuzeti ovde.
Pogledaj još...
Komentari
Trenutno nema nijednog komentara.