vrh dno
Tekvondo Fight Club

Tekvondo

Put šake i stopala

17.01.2009.
Tekvondo je, pre svega, udaračka veština, koja najveću pažnju poklanja nožnim udarcima, iako se izučavaju i udarci rukama. Osnovna ideja koja stoji iza Tekvondoa je da se noga može koristiti podjednako dobro i spretno kao i ruka.

 

 
Tekvondo je borilačka veština nastala u Koreji pre skoro 1500 godina. Sama reč Tekvondo na koreanskom znači put šake i stopala, što samo po sebi asocira na udaračku prirodu ove veštine.
 
Istorija Tekvondoa je neraskidivo povezana sa istorijom Koreje. Negde oko 500. godine na teritoriji današnje Koreje se pojavljuju tri zasebne države – Korjo, Paekje i Sila. Ove tri države su tokom narednih nekoliko stotina godina ratovale skoro neprestano što međusobno, što protiv Japana i Mongolije.
 
 
Ipak, oko 800. godine, kraljevstvo Sila uspeva da ujedini celo poluostrvo pod svojom vlašću, iako je u pitanju bilo najmanje od ova tri kraljevstva, i to, jednim delom, svakako i zahvaljujući praktikovanju borilačkih veština, koje su u to vreme nosile zajednički naziv hvarang, ili, u slobodnom prevodu, cvetanje muškosti.
 
Hvarang vojnici su trenirali različite sisteme borbe kako sa oružjem, tako i golim rukama, živeli su po strogim pravilima konfučijanističke filozofije, i bili su neka vrsta koreanskih samuraja.
 
Period mira unutar ujedinjenog kraljevstva koji je trajao sve o 1400. godine doneo je procvat borilačkih veština u Koreji. Najviše su se praktikovale udaračke veštine, koje su bile najviše orijentisane na borbu rukama i na borbu nogama, i praktikovane su kako među plemstvom tako i među pripadnicima nižih društvenih slojeva.
 
Tokom ovog perioda koreanske borilačke veštine su poprimile i dosta uticaja sa strane, pre svega od Kineskog boksa. Međutim, krajem XIV veka, Koreja ulazi u period izolacionizma, a škole borilačkih veština bivaju poterane u budističke manastire. Takva situacija se održala sve do japanske invazije i aneksije Koreje 1910. godine, koja je trajala sve do 1945.
 
Za to vreme Koreancima je bilo zabranjeno da koriste čak i svoj jezik i imena, pa je i treniranje koreanskih borilačkih veština bilo strogo zabranjeno i odvijalo se u najvećoj tajnosti. Ipak, tokom ovog perioda, japanske veštine kao što su karate i kendo ostavile su svog uticaja na koreanske.
 
Posle završetka II Svetskog rata, japanske okupacije i bratoubilačkog Korejskog rata, posle kojeg je Koreja podeljena na Severnu i Južnu, borilačke veštine dobijaju na popularnosti pre svega zahvaljujući generalu Čoi Hong Hiju i predsedniku Singman Riju koji uvode borilačke veštine u koreansku vojsku. Tada sve postojeće veštine bivaju unifikovane i ujedinjuju se pod zajedničkim imenom – Tekvondo.
 
Tokom Korejskog rata mnogi pripadnici američkih oružanih snaga su došli u kontakt sa Tekvondoom, a veliki broj njih koji su se ovom veštinom i bavili su dobili i zvanje majstora i certifikate da mogu podučavati ovu veštinu, tako da se njihovim posredstvom Tekvondo proširio i na zapad.
 
 
Tekvondo je, pre svega, udaračka veština, koja najveću pažnju poklanja nožnim udarcima, iako se izučavaju i udarci rukama. Osnovna ideja koja stoji iza Tekvondoa je da se noga može koristiti podjednako dobro i spretno kao i ruka, i da je daleko jača i duža, pa samim tim ima i veći domet.
 
U Tekvondou postoji šest osnovnih vrsta udaraca nogom. To su:
  1. Frontalni udarci, kod kojih se nogom udara pravo napred, a kao udarna površina se koristi deo stopala neposredno ispod nožnog palca;
  2. Udarci sa strane, kod kojih se telo okreće za 90 stepeni, a kao udarna površina koristi ceo taban;
  3. Kružni udarci, kod kojih se kao udarna površina koristi gornja strana stopala, i koji čine najveći deo udaraca u Tekvondou;
  4. Udarci odozgo, kod kojih se noga podiže veoma visoko i protivnik bukvalno gazi celim tabanom ili petom;
  5. Udarci unazad, kod kojih se telo okreće za 180 stepeni;
  6. Udarci sa punim okretom od 360 tepeni, koji su zbog obrtnog momenta izuzetno jaki i efikasni.
Svi ovi udarci se korite tako da se teži da se njima pogode gornji delovi tela – torzo ili glava. Takođe, svaki od ovih udaraca se može izvesti kako sa jednom nogom na zemlji, tako i iz skoka, što se smatra izuzetno efikasnim i veoma se ceni, mada je, da bi se takav udarac efikasno izveo, potrebno jako mnogo vežbe.
 
Osim nožnih tehnika, u Tekvondou postoje i udarci rukama, koji najviše podsećaju na udarce iz karatea, budući da se po pravilu izvode pravolinijski - direktno i sa rotacijom pesnice. Postoje i tehnike u kojima se koristi otvorena šaka, šaka-koplje i šaka-kandža, ali se ove tehnike koriste jako retko.
 
Danas je Tekvondo, osim što je rasprostranjen po celom svetu kao borilačka veština, priznat i kao jedan od najatraktivnijih olimpijskih borilačkih sportova. Prema olimpijskim pravilima, dozvoljeni su i priznaju se samo udarci nogom od struka naviše, i rukom u telo, dok su udarci rukom u glavu zabranjeni.
 
Na takmičenjima, kako olimpijskim tako i svim drugim, učesnici obavezno nose zaštitnu opremu – štitnike za glavu, telo i genitalije, mada se i pored toga, usled siline udaraca, ne retko dešavaju povrede.
 
Iako je razvoj Tekvondoa kao borilačkog sporta doneo ovoj veštini veliku popularnost širom sveta, sve češće se čuju kritike kako su olimpijska pravila "otupela" ovu veštinu i učinila je neefikasnom, tako da se sve češće pojavljuju i škole koje praktikuju takozvani Tradicionalni Tekvondo.
 
 

 

Pogledaj još...
  • 1240141505-00.jpg

    Brazilski džudžitsu

    19.04.2009.
    Najupečatljivija izmena koju su Grejsijevi napravili je bio akcenat koji su bacili na rad u parteru. Prema nekim nepotvrđenim pričama, ...
  • 1316-00.jpg

    Haragei

    14.04.2009.
    U jednom trenutku majstor bez najave zamahuje katanom da poseče kandidata, a ovaj samo na osnovu svog harageija mora da ...
  • 1304-00.jpg

    Šuriken

    06.04.2009.
    Uprkos tome što se u filmovima ili stripovima šuriken prikazuje kao jedno od glavnih oružja koje koriste nindže, šuriken je ...
Komentari
snoopuza - 24.01.2009. 10:06 h
Odlično napisano i korektno opisano !!! Svaka čast majstoru!!!