vrh dno
Branko Radaković Intervju

Branko Radaković

Život bez umetnosti je prazan

11.06.2013.
Muzika ne može da se definiše. Muzika može samo da se čuje. O tome šta je to muzika može da se polemiše danima i godinama i verujem da bi svaka definicija mogla da se opovrgne ili opravda...

Mladi svestrani umetnik, Branko Radaković, pored poezije i muzike (komponuje i piše tekstove za grupu „Argus“, koju je osnovao 1996. godine), bavi se slikarstvom (dizajnirao je omote za svoje albume) i predaje likovnu kulturu u Baču. Kako usklađuje posao i stare ljubavi (pisanje, slikanje, snimanje filmova), a kako snove i stvarni život... i još mnogo toga - saznaćete u redovima koji su pred vama...

Muzika je po definiciji ''umetnost koja kao medij koristi zvuk organizovan u vremenu po određenom planu ili bez njega''. Po tome je slična kompoziciji nekog, pisanog, dela. Da li je to možda razlog zašto ste se opredelili za muziku i pisanje istovremeno ili...

Svaka umetnost kojom sam se bavio i kojom se bavim, započinjala je iz velike ljubavi i strasti, da bi se iz toga iznivelisao profesionalan odnos i rad kroz neprekidno učenje i izgrađivanje, dok sam na svakom polju ostajao ili se vraćao, onda kada sam osećao da imam nešto bitno da kažem, a sa druge strane strašno mi je bilo važno da to bude korisno i za društvo. Spontano su mi dolazili mediji kroz koje ću se izražavati. Mogu slobodno reći i da su mnoge stvari bile sudbinske. Nije bilo režiranja.

Branko RadakovićKoja su to pravila, da ne kažem zakoni, koji moraju (ili ne moraju) da se poštuju (odnosno koji treba da se imaju u vidu) prilikom komponovanja nekog dela i o čemu Vi sami vodite računa prilikom komponovanja?

Pravila su tu da bi se kršila. Tako je i sa zakonom. Samo ko bude uhvaćen, taj je lopov :) Sve je u našoj blizini i svuda oko nas postoji umetnost. Samo trebamo biti dovoljno svesni toga i pronaći, svako svoju žicu, kako bi se pravilno usmerila ka ugradnji određene građevine. Kada komponujem, ne vodim računa ni o čemu sem da realizujem što je moguće bolje ono što sam osetio da treba da ispoljim, a da to ne bude nešto što je „već viđeno“, mada sam kao tinejdžer pravio neke pesme koje jako podsećaju na tamo neke hitove. Uostalom, teško je danas biti originalan u muzici, te je po meni važnije da oni koji komponuju, usmere sebe na to da im muzika, pre svega, bude kvalitetna, jer biti istovremeno apsolutno inventivan i dobar u prezasićenoj muzičkoj hiperprodukciji gotovo je nemoguće. Dakle, pre svega kvalitet, pa onda sve ostalao. Bar kod mene tako to ide, ali kao što već rekoh na početku – pravila su tu da bi se kršila. :)

Šta određuje vaše pesme: ton, ritam, melodija... i šta od svega toga (ili možda, sve?) određuje Vas?

Ako želim, recimo, da napravim hit – zarazna melodičnost, ako želim dobru stvar koja bi trebalo da pokrene publiku da igra ili skače – ritam, ako želim da budem mračan – pravim tonove koji će dočarati tu, ne tako prihvaćenu atmosferu kod nas... Godinama ljude iznenađujem kroz razne vrste izražavanja, te me teško mogu definisati, a ne bih da odajem tajnu šta me određuje. Neka drugi provaljuju. Ako vole umetnost, neće im biti teško da shvate ono što radim i zbog čega to radim, na način na koji radim.

Kada bi Vas pitali šta je to muzika, koju biste definiciju dali?

Muzika ne može da se definiše. Muzika može samo da se čuje. O tome šta je to muzika može da se polemiše danima i godinama i verujem da bi svaka definicija mogla da se opovrgne ili opravda, kao što sam ukratko dao definiciju koja deluje na prvi pogled površno, međutim, to nije tako jer, džabe teoretisanje ako sam čovek ne ume da osluškuje osećaje koje mu muzika šalje.

Muziku stvarate glasom i instrumentom: šta Vas više ispunjava, šta je za Vas veći izazov?

Ispunjava me kada posle određenog vremenskog intervala (često trebaju i godine da prođu), shvatim da za određeno delo koje sam uradio, nema vremenske distance. Često u toku realizacije i ubrzo, nakon finiša, nisam u stanju da procenim da li je nešto dovoljno dobro, osrednje ili loše, jer sam u toku stvaranja opterećen raznim stvarima koje nemaju veze sa kreativnošću, već moram da mislim, recimo, i na samu produkciju i o drugim trivijalnim problemima koji su uslovljeni tankim ili nikakvim budžetom, a to može da dovede do toga da ishodište određenog dela ne bude ostvareno onako kako sam u potpunosti želeo.
Sa druge strane, dešava se i da shvatim da sam napravio kvalitetnu stvar kada se najmanje nadam, jer nisam očekivao ništa specijalno dok sam stvarao tu određenu stvar, pošto sam je radio bez produkcije. Ipak, nekada je dovoljno samo imati dobru energiju, volju i ideju. Ako ne posedujete to u sebi, ne mogu vam onda pomoći ni sva tehnička pomagla ovog sveta, a što se tiče mog glasa, mogu samo da kažem da za sada uspevam samo dobro da recitujem i to mi prija, dok sebe ne smatram pevačem, jer smatram da ne znam da pevam.

Svaki umetnik ono što vidi, oseća, doživi pretvara u reč, sliku, ton, kadar... retki su koji sve to spajaju u jednom – u sebi. Koji je Vaš najdraži izraz?

Film, jer on sve spaja. Najdraži mi je, jer u njemu imam sve umetnosti u jednom, a nemam, niti sam ikada imao srca da ostavim neku od umetnosti kojom sam se bavio, te mi je kinematografija izvanredna, pošto tu nisam morao da se rasplinjem toliko, a opet sam u njoj našao sve ono što volim i čime želim da se bavim. Mislim da bi i Leonardo da Vinči, da živi u ovom veku, bio opčinjen filmom i sigurno bi se bavio i režijom, s' obzirom da svi znamo koliko je bio svestran.

Predajete likovnu kulturu u osnovnoj školi. Kako mladi danas reaguju na umetnost?

Ne reaguju :) Ne znam da li treba da se smejem ili plačem po tom pitanju, ali bolje mi je da se smejem. Deca danas reaguju na broj lajkova na Fejsbuku. Zabrinu se kada im fotografiju nisu lajkovali onoliko koliko oni misle da treba. Život se sveo na najniže grane. Ne znam koja je granica gluposti koju treba da dotakne ovaj svet, ali i ovo do sada je sasvim dovoljno da se ozbiljno zabrinu novopečeni roditelji.
Pokušavam da ih motivišem, ali moje moći su male. Neko mnogo jači diktira i upravlja masom, a ja samo gledam da mi bude mirna savest – da odradim ono što mogu u školi, jer kad god sam hteo nešto više od toga, nailazio sam na problem koji nisam mogao da rešim „zahvaljujući“ primitivnom sistemu koji nama nastavnicima vezuje ruke.
Ipak, uvek se, u svakoj generaciji, nađu pojedinci koji pomno slušaju šta pričam i vole umetnost, te kod njih razvijam te kreativne potencijale koje poseduju u sebi. Kada neki đaci kasnije odu na neku umetničku školu, uvek sam tu, za njih, da vidim kako se razvijaju i dolaze da mi se pohvale ili požale, a kada smo kod te teme – škola, umetnost - moram da dodam da vas ni na jednoj umetničkoj školi, niti fakultetu ne mogu naučiti kako da postanete kreativac, kao što nijedan neuropsihijatar ne može izlečiti patnju.
Neuropsihijarat pojedincu može pomoći u nekom početnom stadijumu, ali do potpunog izlečenja, morate da shvatite da ste sami na tom putu i da morate sami da reagujete i izborite se sa sobom. Tada će i ljudi oko vas prepoznati to izlečenje i podržati vas. Tako je i sa tim umetničkim školama. One su tu da vas disciplinuju i usmere, ali nema čarobnog štapića koji će vas naučiti kako se postaje veliki, originalan ili značajan umetnik.
Istorija uostalom pokazuje da su upravo najveći imali problema sa uvaženim profesorima ili da nisu imali određenu završenu školu, ali su svojim radom dokazali i ostavili snažan pečat koji traje i koji će trajati vekovima. Ako je neko profesor, ne znači da je popio svu pamet sveta, kao što i učenik treba da zna, ne samo da nije popio svu pamet sveta, nego da je u školi zato da bi osetio šta nije dobro pre svega, kod njega, ali nikako ne sme da smetne sa uma da i profesor ima mana i da mora sam da uvidi kada je u pravu, a kada ne. To se ne radi paljbom po onome ko nije u pravu, već sa razumevanjem treba jedni drugima da ukazujemo na greške, jer niko nije savršen.
Ovo se odnosi i na odnos među ljudima i, po meni, rivalstvo između umetnika ne treba da postoji. Umetnici treba da rade svako svoja dela, a ne da podmeću noge jedni drugima, što se često dešava. Posebno mi je ogavno kada vidim da se neka stara drtina od profesora okomi na nekog mladog talentovanog učenika iz sujetnih razloga (to sam osetio na sopstvenoj koži). To treba sankcionisati, ali u vreme dok sam ja bio učenik, mi smo bili potlačeni, dok je sada, kada sam ja nastavnik, obrnuto. Uvek se sve namesti tako da zakon ne bude na mojoj strani, iako sam u pravu za mnoge stvari :) Uvek su mi govorili da sam u pravu ali da su trenutno, eto, pravila ili zakoni takvi, da ja tu ništa ne mogu, i pored toga što sam u pravu. To su strašne stvari.

Koliko je prostora u umetnosti ostavljeno mladima?

Gotovo da nema prostora za mlade. Naročito ne za one koje misle svojom glavom. Mi sa stavom, koji smo u manjini, prepušteni smo sami sebi. Godinama smo „lutali“, a sada uz pomoć „društvene mreže“ uspeli smo da se spojimo iz raznih krajeva. Interent je sa te strane veoma koristan, jer ko zna da li bi se ikada povezali mnogi divni ljudi koji u svom gradu nisu naišli na razumevanje, pa su uz pomoć Inteneta pronašli one koji slično razmišljaju i shvatili da nisu usamljene jedinke koje pate zbog intelektualnog dna, a nešto bi menjali. Sada smo se pronašli i rešili smo da se udružimo.
Osnovao sam ove godine partiju „Za kulturu“ :) Za početak ona postoji samo kao grupa na Fejsbuku. Dakle, samo virtuelno ali polako se širi i van virtuelnog sveta. U nju ne mogu da uđu „uobražene zvezde“, već se tu okupljamo mi, iskreni stvaraoci, zbog konstruktivne kritike, širenja pozitivne energije, promocije onoga što stvaramo...
Sve u svemu, stvorio sam tu grupu samo za prave ljude i ljude sa stavom. Jedna od odredbi koje sam izneo je i ta da ko širi tuđe stavove i promoviše tuđi, i to zagađen, mozak, a nije toga svestan, moramo ga, kao članovi, upozoriti da je na pogrešnom putu ili gubi doživotno članstvo. Svako ko bude širio nekulturu (psovke mogu, ako imaju šmeka) i ostale ustaljenje klasične medijske manipulativne radnje, neće biti član. Partija se bori, između ostalog, protiv nametnutog kiča, protiv torture medija, protiv kapitalizma koji je pojeo pamet, dušu i srce ljudima. Dakle, bori se samo za čistu kulturu.
Članovi ne smeju biti oni koji žele da se okoriste o kulturu. Uostalom takve ćemo odmah provaliti. Dakle, svako će raditi za dobrobit svakoga i samo za kulturu. Niko nema obavezu nikome da plaća „uslugu“ niti se članstvo naplaćuje. Pre svega, to sam uradio i zato što se na drugim stranama, profilima... nameće stalno nešto što nas dekocentriše da dođemo do prave konstruktivne saradnje i teoretisanja, a u ovoj grupi će moći da se zbliže ljudi koji ne mogu fizički da budu tako često zajedno.
Naveo sam na profilu da bih voleo da se tu osećamo kao da smo u nekoj prostoriji u kojoj ćemo na miru moći da dolazimo do nekog umetničkog, intelaktualnog zaključka na neku od tema koja nas muči, na temu kulture naravno, koju bismo promovisali, kako bi zajedno došli do prave poente. I što je najvažnije, kako bismo došli do toga da praktično završimo neke stvari koje nismo uspeli zato što ovaj ili onaj iz najmoćnijih medija neće nešto da objavi ili da o nekom nešto napiše...
Ne želimo ni da se ozvaničimo u onom administrativnom smislu jer to se ne slaže sa našim stavovima tj. zakoni su ektremno i nečuveno loši i ne želimo da ulazimo u to. Kada se dvoje vole, šta im znači matičar. Zakonski ozvaničen brak je smišljen da bi se uzimale pare. Jedva čekaju da se neko venča, pa posle razvede... opet jedan krug, koga se ne tiče čista ljubav, već da se zaradi na tuđoj prividnoj sreći ili nesreći. Šta će nama papirologija kada nas zanima kultura.
Sve te nevladine organizacije, sindikati, grupisane političke ulizice... koje rade pod parolom „za dobrobit drugih“, to je samo forme radi, a ovamo gledaju da se materijalno okoriste i zato imaju pečate i svu potrebnu dokumentaciju. Mi ne želimo da se ozakonimo, jer smo čisti i naša ljubav prema kulturi je čista. Ko sarađuje sa vlastima, taj nije pravi umetnik. Nema prave opozicije u politici, tako je i sa kulturom. Pravi su van glavnog toka koji nameću glavni mediji.
Godinama sam ukazivao preko kolumni, tekstova, filmova... šta sve ne valja, kako ne bi došlo do današnje situacije, ali moj vapaj nije došao do nadležnih. Treba spomenuti da su i mnogi takozvani umetnici licemerno ćutali i samim tim pokazali da im odgovara loša situacija, a privatno su znali da se žale. Da li je u pitanju kukavičluk ili nedostatak pravih stavova, ne znam tačno, a verovatno možda i jedno i drugo. Godine 2010. započeo sam kolumnu „Ko je ubio kulturu?“, a bilo je još kulturološko-socioloških tekstova koje su mi odbili na sajtovima za koje sam redovno pisao.
Dakle, ljudi se sklanjaju od problema (misleći da je to šokantno ili iz straha) i onda kada dođe do ogromnog problema, hvataju se za glavu, a mene više ništa ne iznenađuje. Znate, i mnogi roditelji sklanjaju poglede kada im dete uđe u priču zvanu droga, ali kada dođu do trenutka da ne znaju šta će više sa njim, oni ga pošalju u bolnicu. To se ne zove ljubav, nego sebičluk. Dakle, ljudi su sebično prilazili kulturi svih ovih godina i sada kada im se to obilo o glavu, pitaju se šta će sada. Svako neka jede ono što je zasadio. Neko će reći da ovo zvuči okrutno, ali žao mi je – to je realnost.
Bolje živim samo zahvaljujući tome što sam realan, iskren, kritičan pre svega, prema sebi, i to još od tinejdžerskih dana. Ovaj narod mora da shvati jednom za svagda da se zakon ni u jednom sistemu ne kroji kako bi doneo dobro ljudima, već je zakon, kompleksno, zasnovan na nekim drugim osnovama koje ne idu u prilog običnom pojedincu i ukapira i shvati da treba da se podržavamo, ne da bi se borili protiv zakona, nego da bi pokazali da smo iznad te priče o sistemu koji kao treba da podržavamo po svaku cenu dok nas on baca u totalno blato.
Već dugo želim da organizujem mirovni protest pod sloganom „Za kulturu“, u kojem bi pravi umetnici koji razmišljaju svojom glavom izašli na ulice i samo šetali i ćutali ali nažalost, izgleda da ova naša sredina još uvek nije zrela za takav poduhvat, pa sam onda zamislio, ako niko nema petlju za tako nešto, da izađem jednom sam i prošetam Knez Mihajlovom uz pratnju jednog policajca. To bi bio moj prvi zvanični performans, gde bih bio obučen u zatvorsko odelo sa nalepnicom „Za kulturu“ i sa lancima oko ruku i nogu. Trebalo bi da mi odobre to, jer to je performans, a koliko znam po svetu se šetaju obnaženi umetnici, pa nikom ništa. Mislim da bi bila sramota kad mi ne bi to dozvolili.

Zašto nam je umetnost potrebna?

Život bez umetnosti je prazan. Ako se kod čoveka svede sve na trenutna zadovoljstva, hranu i piće, onda dolazimo do zaključka da se takav čovek ne razlikuje od životinje, a čovek nije životinja. Razlikuje se po tome što ima, pre svega, kompleksan mozak, i treba svesno da razmišlja, a ne da mu se život svede na gledanje „Farme“ i „Velikog brata“.
Neverovatno mi je da ljudi koji rade u prosveti gledaju te rijaliti gluposti, a znam da gledaju i znaju sve šta se dešava, ali - da odgledaju neki kvalitetan umetnički film ne mogu - jer navodno nemaju vremena i tu se vade na onu priču – žene moraju da peru veš, da kuvaju ručak, da se brinu o detetu, muškarci da voze auto na popravku, da ofarbaju kapiju... Međutim, sve znaju o tome ko je i šta u tim glupim emisijama, a kada na to dodamo da iste te žene znaju ko je koga prevario u turskoj seriji, ko je bio gost kod Ivana Ivanovića, da muškarci konstantno borave po kafanama i kladionicama, shvatiš da nije tu samo kriv sistem i mediji, već sam narod zapravo to želi. Nekako mu je lakše da ne razmišlja, jer mu je to prvo nametnuto, pa je to nesvesno prihvatio kao nešto što želi.
Zato bih, da mogu, ljudima koji ne znaju osnovne stvari iz kulture, oduzimao diplome i vraćao ih da polažu ispite ponovo (pogotovu onima koji se navodno bave kulturom), jer po zakonu koji je već dugo na snazi, čovek mora da ima osam razreda osnovne škole (u njoj takođe stiče određena znanja), a u ovoj zemlji imaš one koji vitlaju sa dve fakultetske diplome i među njima onih koji ne znaju ko je Franc Kafka, Fridrih Niče, Artur Rembo, Rade Drainac, Živojin Pavlović, Stenli Kjubrik, Frensis Ford Kopola, Roman Polanski, Dejvid Linč, Kventin Tarantino...
Neko će reći, njih umetnost ne zanima i šta će im da znaju to, ali to su opšte vrednosti, vrednosti koje treba da se znaju. Ja se ne razumem u fiziku, elektrotehniku i nauku, ali dobro znam da je najveći genije Nikola Tesla, znam ko je Tomas Edison, Guljelmo Markoni...
Poznajem, recimo, čoveka koji je profesor srpskog jezika i ne zna ko je Rade Drainac. Interesantan mi je podatak da je jedan diplomirani reditelj sa beogradskog FDU-a, koji je podobijao neke „veoma važne nagrade“, saznao od mene za Jana Švankmajera i filmove „Crni Petar“ i „Gori, moja gospođice“ Miloša Formana. Kako je taj mladi čovek mogao da prođe prijemni ispit na FDU - jer imaš i deo gde moraš da pokažeš da dobro poznaješ istoriju kinematografije. Da se složimo da je nekako i prošao prijemni – provukao se - ali kako je onda mogao da završi FDU? Kakvi su to tamo profesori koji nisu otkrili da dečko nema pojma o osnovnim stvarima iz istorije kinematografije? Miloš Forman jedan je od najvećih reditelja na svetu i njegova filmografija mora da se zna. Meni je jasno da čovek ne može sve da pogleda i poznaje filmove nekih manje bitnih sineasta, ali filmografiju najvećih reditelja, diplomirani reditelj treba da zna.
Imam podugačak spisak zanimljivih situacija koje bih mogao da navedem, ali to ni u jednu ogromnu knjigu ne bi moglo sve da se smesti, već bi trebala čitava jedna edicija :) Drugačije ne bih mogao da uspem da smestim sve apsurde na koje sam nailazio tokom dugog niza godina u konverzaciji sa raznim ljudima, koji bi trebalo da budu intelektualci, ali to neće postati, sve dok ne shvate da moraju konstantno da uče i istražuju, i da se diplomom ne kupuje mozak i svo znanje ovog sveta, već se nakon diplomiranja nastavlja sa konstantnim usavršavanjem.
Zašto se u svemu ovome što govorim, oseća gorčina i strogost? Iz prostog razloga što su me, kao neko ko nije diplomirani reditelj, akademski građani ignorisali. Neko mi, recimo, kaže da sam amater, jer nemam diplomu FDU-a, a nije pogledao nijedan moj film. On ima predrasudu zbog toga što nisam diplomirao režiju, ali će zato da se „oduševi“ kada pogleda amaterski film koji je uradio diplomirani reditelj i to za njega neće biti amaterizam, jer on je pobogu, završio režiju. Činjenica je da ni Živojin Pavlović nije studirao režiju, ali je zato bio profesor klase iz koje je je izašao Slobodan Šijan. Po toj njihovoj logici, za njih su i Pavlović i Šijan amateri, jer je Šijan učio od amatera, a to, naravno, nije tačno i ne smeju tako da budu postavljene stvari.
Diploma, dakle, nije merilo da li je neko intelektualac, ali se u novije doba došlo do nekih nakaradno prihvaćenih klišea, gde je samo onaj sa diplomom pametan, a to što je polupismen i što ne zna da misli svojom glavom, to nema veze. Definitivno mora da se promeni način razmišljanja i da se prekine sa otvaranjem kojekakvih fakulteta, gde svako ko ima para, može da dobije diplomu.
Ima i puno tkz. „vikend škola“ (kako ih zovem), u kojima ljudi dobiju diplomu za godinu dana, a idu na neka nazovi predavanja subotom kada ne rade i nakon tih godinu dana, dobiju zvanje profesora. Tek tu nastaju problemi, jer tada mnogi od njih počinju da umišljaju da znaju mnoge stvari i ne bih sve ovo govorio, jer ništa ne bih imao protiv takvih ljudi da se usavršavaju, ali oni, ne da to ne rade, nego su još u stanju da daju sebi za pravo kako su nešto značajno, a svoje učenike normalno, ne uče pravim vrednostima i tako upropašćavaju generacije i generacije.
Pokojni Bogdan Tirnanić nije završio ni četvrtu godinu gimnazije, ali se konstantno usavršavao i postao i ostaće jedan od naših najznačajnijih novinara. Bio je pismeniji od mnogih sa dve fakultetske diplome. Zato bih se ja pre družio sa nekim matorim čobaninom koji ima četiri razreda osnovne, jer bih mogao da prihvatim da ne zna ništa o umetnosti. Više cenim i čistačice i đubretare, jer su iskreni dok ovi takozvani akademski građani bezorazno funkcionišu – koriste te pečate na diplomama kada kreneš sa njima u konverzaciju i kada osete da ne znaju neke stvari, krajnje neprimereno se ponašaju i uvek imaju izgovore za to što ne znaju, pa bi još i da se posvađaju sa mnom, što po meni ocrtava i njihovu ličnost, a ona se može podvesti pod termin „pokondirene tikve“.
Znate, strašno je i kada saznate činjenicu da u samo jednoj od nekih ključnih rečenica iz samo jedne u nizu muzičkih i filmskih kritika koje piše Miloš Živanović, a koji ne živi od pisanja, ima više kvaliteta nego sve kritike koje je napisao neki nadobudni takozvani kritičar koji non-stop piše i govori po najačim medijima. To je poražavajuća činjenica za ovu zemlju. Za Miloša nije, jer on je duhovno jači i to je ono što ga čuva. U materijalnom smislu nije jer, ovi lešinari uzimaju lovu sa jadnim pisanijama koje niko ne razume sem njih samih. Namerno neću navesti koji su to novinari, jer ne zaslužuju da se spomenu, ali ima ih svuda – po najmoćnijim TV stanicama i štampanim novinama.
To je samo još jedan dokaz da živimo u totalno iskrivljenom sistemu. Taj sistem mora da se menja, kako bi kultura počela polako da izlazi iz mraka i kako budući naraštaji ne bi bili osakaćeni, jer kultura je ogledalo jedne države, a naš trenutni odraz je grozan. Neki ljudi mi kažu kako će smatrati da sam se kao umetnik „probio“ tek kada budem živeo od onoga što stvaram. Po toj njihovoj logici, a to je logika mnogih koji ne razmišljaju svojom glavom, Nikola Tesla (najveći genije koji je hodao ovom planetom) totalni je amater, jer mu nije bio važan novac, već je stvarao dela za dobrobit čovečanstva. Dakle, sve što je stvorio, stvorio je onako, iz hobija :) Eto, do koje mere je stigao današnji način razmišljanja, a to se sve dešava „zahvaljujući“ nametnutom poretku, gde se, između ostalog, sve meri kroz novac.

Učestvovali ste na mnogim likovnim kolonijama (VII likovna kolonija, Tršić, 2001; Humanitarna likovna kolonija, Novi Kozarci, Kikinda, 2002; Likovna kolonija u organizaciji udruženja multiple skleroze Pomoravskog okruga, Ćuprija, 2009; Likovna kolonija ''Molitva pod Petrusom'', Zabrega 2010). Koliko su Vam one pomogle da nađete svoj pravi umetnički izraz, inspiraciju...?

Na kolonijama se ne pronalazi inspiracija, niti umetnički izraz, već gomila tkz. umetnika koji dođu tu da bi popili, pojeli, smuvali neku umetnicu i obrnuto – da bi neka umetnica smuvala nekog umetnika... Zato kolonije ne volim puno. Jedina ozbiljna kolonija na kojoj sam bio, bila je u Tršiću. Ipak sam na nekoliko kolonija snimio neke odlične scene za svoje filmove, a slikarski izraz se gradi u sebi, kroz dugogodišnji rad i u osami, dok na kolonijama nemam mir koji mi je nepophodan kada stvaram. Najbolje crtam i slikam dok sam sam, a na kolonijama je gužva koja ometa stvaraoca da stvori pravo umetničko delo.

Ispričajte mi nešto više o pokušaju Nenada Timotijevića da spoji Vaše slikarstvo i muziku u spotu „Slike sa izložbe“. Koliko je uspeo da prenese Vaše ideje i poruke u novi medij?

Tada nisam imao mogućnosti da montiram, niti sam imao kameru, a Nenad je imao mogućnosti da montira. Tako sam mu poslao poštom (pošto sam tada već živeo u Baču, a on i dalje u Paraćinu, gde i danas živi) sirove video materijale koje sam imao i koji su najvećim delom snimljeni fotoaparatom, pa je on sam rešio da napravi spajanje između mog likovnog i muzičkog stvaralaštva. Bio sam srećan što je to uradio i to nije ispalo loše. Kako uvek tvrdim da može bolje, tako mogu da kažem da je taj spot neuporedivo bolji od spota koji je takođe on montirao, pre tog, za pesmu „Transformacija“, zbog kojeg me je sramota, ne zato što ga je on loše uradio, nego zato što, iz današnje vizure, smatram da nije trebalo da ga radim, ali tada nisam imao izbora. U svakom slučaju, Nenad je jedan plemenit čovek koji je utrošio vreme na montiranje moja dva muzička spota, a ništa nije naplatio.

Radili ste sa mnogim grupama: Flashback (Paraćin), Mandrake (Kikinda), Rock Express (Bač)… Kakva Vam je iskustva donela saradnja sa njima?

Iskustva mogu da budu i dobra i loša, a dragocena su i jedna i druga, iako loša iskustva mogu biti neprijatna po čoveka, ali kada prođu godine i nakupe se sva ta iskustva, definitivno si bogatiji. Bolje je da imaš i loša iskustva nego nikakva. Ja sam imao mnogo više loših iskustava jer sam sa mnogo različitih ljudi radio, ali zato danas znam brzo da procenim da li mogu ili ne mogu da sarađujem sa nekim i da li vredi trpeti određenu osobu zarad realizacije određenog muzičkog projekta :)

Kakva iskustva nosite sa svirki?

Žive sivrke su nešto najlepše što mi se desilo i žao mi je što sam zapostavio taj deo, ali za to sam najmanje ja kriv. Sam koncert ne može da zameni ništa, jer tu komunicirate direktno sa publikom i to je predivan osećaj, ali zato sve ono pre organizovanja svirke znalo je često da bude naporno. Ipak, sve to bi otišlo u zaborav istog trenutka kada bih stao na binu.

Glas Božiji u naroduJoš jedno bogato iskustvo nosite sa snimanja filma „Glas Božiji u narodu“, koji ste radili u saradnji sa Zoranom Zdravkovićem. Šta Vas je navelo da snimite ovaj film?

Zoran je bio pokretačka energija za to. Da nije bilo njega, taj film ne bi ni bio snimljen, jer me je on motivisao da ga napravim. On je po svaku cenu bio uporan da uradim dokumentarac koji će prikazati ljude koji ne mogu da se suzdrže ni 8. avgusta, a da ne naprave vašar pored manastira Sveta Petka. Hteo je da snimimo taj cirkus, gde sve deluje kao da su mnogi došli da se dobro provedu, a ne zbog verskog praznika. Meni se ta priča dopala, jer skoro svim svojim filmovima kritikujem postojeće loše stvari u drušvtu i sistemu.
Zoran je organizovao da odemo tamo i snimamo, ali se sticajem okolnosti desilo da se pre polazka sretnemo sa starcem Miroljubom Jovanovićem. Prišao nam je pri polasku i pitao nas da li imamo nešto para da mu damo i Zoranov brat Srećko (čovek koji mi je predavao likovnu kulturu u osnovnoj školi i koji nas je kolima vozio tog 8. avgusta) dao mu je nešto novca, pa smo počeli da pričamo sa njim i shvatili da idemo na isto mesto, te smo ga povezli.
Uključio sam kameru i snimao šta se dešava i ukapirao da te scene mogu da se iskoriste u filmu, iako nisu planirane, a delovale su mi kao da nisu za taj dokumentarac, ali nisam mogao da odolim a da ih ne ubacim. Mislio sam da će se Zoran naljutiti na mene zbog toga, jer su scene u autu kao dokumentarni „Ko to tamo peva“ u kolima – čista komedija.
Ispostavilo se da je Miroljub postao maskota filma, baš kao i neki likovi iz filma „Ko to tamo peva“. Mlađa publika je umirala od smeha zbog tih scena, što mislim da je odlično, jer teško da takva vrsta dokumentarca i uopšte dokumentarac može da zasmeje, tako da mislim da sam i sa tim filmom napravio jedan čudan spoj koji do tada nije viđen. Mnogi film žele da odgledaju do kraja, čini mi se, upravo zbog tog uvodnog dela filma, jer je zabavan. Pitanje je da li bi se mlađi ljudi toliko zainteresovali za njega, da uvodni deo nije takav kakav je.

Kako je teklo snimanje? Kojih ste sve problema imali tokom snimanja, montiranja...

Film sam, verovali ili ne, snimio najlakše i najbrže od svih filmova u kojima učestvuju ljudi. Snimljen je za jedan dan - 8. avgusta 2009. godine, a izmontiran brzo, za nekoliko dana, početkom 2010. Dakle, ako ne računam eksperimentalne filmove, koje takođe brzo uradim (mada je bilo nekoliko njih koji su bili veoma zahtevni i za snimanje i montiranje), ovo mi je bio najlakši posao do sada, a eto, ispostavilo se da je film odličan. I publika i kritičari smatraju ga sjajnim ostvarenjem. Nisam imao gotovo nikakvih ambicija sa tim ostvarenjem, niti sam mislio da će postići takve reakcije kod recipijenata raznih profila.

Kolikog je uspeha imao film?

Interesantno je da je film u početku bio zvanično ignorisan, kao i mnogi drugi moji filmovi. Slao sam ga na festivale, ali nije bio uvršten ni u jednu selekciju. Ipak su ga ljudi koji se razumeju u umetnost sa velikim oduševljenjem odmah prihvatili kad je bio pušten na zatvorenim projekcijama. Tako je tek 2012. uvršćen u informativni program „XXI Međunarodnog festivala etnološkog filma“ koji je održan u Etnografskom muzeju u Beogradu. Tek tu je dakle „Glas Božiji u narodu“ doživeo festivalsku premijeru, a na 8. festivalu dokumentarnog filma „Zlatna buklija“, koji je održan krajem aprila ove godine u Velikoj Plani, dobio je specijalnu nagradu. To potvrđuje onu čuvenu rečenicu da je pravda spora ali dostižna, a ja sam srećan što posle toliko vremena dokazujem da moje stvaralaštvo nije uzaludno i da itekako ima vrednost.
Znate, danas se u svetu filmovi prave na brzaka, sa velikim budžetima, žestoko se promovišu, potplate se kritičari, digne se prašina i takvi filmovi budu aktuelni samo te godine kada su zvanično završeni, dok kod mene ide neki drugačiji redosled. Eto, šta se desilo sa ostvarenjem „Glas Božiji u narodu“. On je i dalje aktuelan i to je aktuelniji sada nego kada je završen 2010. godine i biće i dalje aktuelan, što potvrđuje da ima kvalitet koji je neophodan da bi umetničko delo trajalo, a kinematografsko delo treba da traje.
Kvalitetno delo je kao dobro vino. Što je starije, to je bolje. Nijedno umetničko delo ne može da bude za jednokratnu upotrebu, a danas se u svetu prave najvećim delom ti, nazvao bih ih, kondom-filmovi. Takvu su vrstu celovečernjih igranih filmova nažalost i naši krenuli da rade i zbog toga već dugi niz godina nemamo dugometražno igrano ostvarenje kojim bismo mogli zaista da se ponosimo. Slična priča je i sa izvikanim dokumentarcima, ali dobro je što postoje i oni niskobudžetni i bezbudžetni i dokumetarci i igrani filmovi koji se teško probijaju do šire mase jer - oni traju.

Potpisujete 30 filmova: ''Vreme'' (2007); ''Sloboda i performans'' (2008); ''Reportaža o dva umetnika'' (2009); ''Ovo nije film'' (2010); ''Pušenje'' (2011); ''Turist'' (2012)... da spomenem tek neke. Zanima me koje je vaše omiljeno doba dana za snimanje, kako se u vreme današnje krajnje nemaštine snalazite sa izdacima za snimanje, gde nalazite ekipu, opremu, ideje...

Dovijam se. Zaista nemam u ovom trenutku želudac da sve to opišem – to ludilo, tu strastvenu energiju sa kojom radim i završavam filmove jer sam taj želudac izmučio upravo tim napornim radom. Reći ću samo da ni dinara nisam tražio ni od koga za nijedan svoj film, a podršku imam od prijatelja i iskrenih poštovalaca umetnosti.

Od ostalih filmova koje ste snimili izdvojila bih „Najkraći film na svetu“ (2010), privukao me je po naslovu. Zanima me da li je zaista najkraći film na svetu i o čemu je...

Verovatno da može da se snimi i kraći, ali onda ne bi bio film, već izmišljotina nekog ko bi malo da se igra. Taj sam film napravio kako bih odgovorio na tadašnju situaciju - kada su počeli da se pojavljuju neki razni konkursi i festivali, gde se snimalo isključivo mobilnim telefonima. Tu se pojavio veliki broj infantilnih tipova koji su snimali razne gluposti, pa su pravljene i radionice, gde su neki poznati reditelji „kao“ učili zainteresovane kako da snime film na mobilnom telefonu, što je apsolutno smešno. Sve to se radilo da bi se uzela neka lova, a ne da bi se širila kultura.
Naravno da može da se uradi kvalitetan kratki film i mobilnim telefonom, ali je strašno što su na tim konkursima prolazili neki totalno bedni i nakaradni video snimci koji su okarakterisani kao kratki filmovi. Zbog toga sam odlučio da odgovorim ironičnom replikom, te sam napravio dva kratka ostvarenja – pored tog „Najkraći film na svetu“ stvorio sam i kratko ostvarenje „Ovo nije film“, gde zapravo ne postoje nikakvi video snimci, već na crnoj podlozi idu natpisi i uz to zvukovi, a u „Ovo nije film“ čak nema nijednog jedinog zvuka. To je zapravo bio totalni pomak i time sam na neki način pokazao da se dalje od toga ne može. Tu se zapravo završava priča o ispitivanjima granica – do koje mere može da se ide. Ono što je najluđe je da je taj „Najkraći film na svetu“ bio nominovan 2011. godine za nagradu na međunarodnom festivalu kratkog filma „Akcija“. Ta dva filma bila su mali korak za mene ali veliki za čovečanstvo :)
Jedno od mnogih pitanja koja mogu da se postave nakon ta dva filma je šta je film danas i kakva ga budućnost čeka. Nekada su bili važni kadrovi, glumci, scenografija... pa su granice polako pomerane i ovde su one apsolutno pomerene i dostigle su svoj vrh. Urađena su dva filma bez upotrebe bilo kakve kamere. Naravno da oni ne bi bili priznati kao filmovi, već samo kao neka moja blesava i ludačka konceptualna priča, ali od trenutka od kada je „Najkraći film na svetu“ nominovan za nagradu, to ostvarenje je i zvanično priznato kao film, te se od tog trenutka priča o tome da je to samo konceptualni rad, briše, pa su ova dva ostvarenja tako dokazala da imaju svoju težinu tj. da to što sam uradio itekako ima smisla, a uz to i mnogo dublju poruku.
Da ne idem dalje u hvalisanje, ali čim je i Vas privuklo da me pitate o „Najkraćem filmu na svetu“, to znači da taj film i dalje traje i ima svoj značaj. Koliki će značaj imati u budućnosti, vreme će pokazati, ali činjenica je da sam nakon nekog vremena video da su u svetu imali slične pokušaje, ali ono u čemu se razlikuju ti pokušaji od mog rada je to što su autori snimali svoje ideje kamerom, a isto im se zovu filmovi „Najkraći film na svetu“, dok kod mene nema kamere. To je, između ostalog, ono što moje ostvarenje izdvaja od pokušaja drugih, da nešto urade po pitanju miksa ekstremnog pomeranja granica i pokušaja da se napravi najkraće kinematografsko ostvarenje.

Recite mi nešto više o kratkom eksperimentalnom filmu „Pozdrav video kasetama!“ („Good-bye to video types!“), koji je 2012. godine, jedini iz naše zemlje, uvršćen u program brazilskog festivala „Art Deco de Cinema“ (Sao Paulo). Kako je film prihvaćen ovde, kako u Brazilu, da li je Vaš uspeh imao odjeka u našoj javnosti...

Kao što sam već spomenuo, ovde u Srbiji, gotovo sve što sam radio, bilo je u početku medijski ignorisano, pa je posle nekog vremena postajalo manje ili više promovisano. E sada, sa „Pozdrav video kasetama!“ priča je za nijansu drugačija :)
Snimao sam ga u drugoj polovini 2009. godine, a završio sa montažom 2010. i on je iste te godine bio prvo prikazan na jednoj grupnoj izložbi u Paraćinu, a potom doživeo festivalsku premijeru u Novom Sadu na „Filmskom frontu“, gde se prijavilo oko 200 filmova iz celog sveta. Prošao je među dvadesetak selektovanih, što me je prijatno iznenadilo. Ipak, to nije bila vest za medije, niti je film viđen kao nešto o čemu bi se trebalo pisati.
Godine 2011. biva prikazan na festivalu krakog filma „RuFEEL(m)“ u Rumi, ali zato na još jednom bitnom festivalu koji se takođe održava u Novom Sadu, nije bio selektovan, iako se prijavilo daleko manje filmova nego što je to bio slučaj sa festivalom „Filmski front“, što je veoma interesantno.
E sada, 2012. godine film doživljava svetsku premijeru na brazilskom festivalu i tu dolazi do velikog odjeka u našoj javnosti, što nisam očekivao. I tu ga odjednom neki koji su ga do tada ignorisali dižu u nebesa, što sam sve iz prikrajka posmatrao i definitivno shvatio da ovde ništa ne značiš dok u svetu ne postaneš „nešto“, što je po meni jadno.
Zar treba neko iz sveta da objašnjava ovim našima kako je neko delo kvalitetno? Na festivalu u Brazilu, film je nominovan i za nagradu u kategoriji „Art on Video“ ali je nije dobio, a 2012. godine ušao je u selekciju i na „Online Short Film Festivalu“ u Grčkoj i dobio jako pozitivne kritike.
Pored učešća na navedenim stranim festivalima, iste godine ušao je i u finale selekcije „ProFiRe - International Short Film Competition“ festivala „Mitrović Family Festival“ koji se održava u Edinburgu, u Škotskoj.
Sam tim filmom sam, između ostalog, hteo da se oprostim od svog video rekordera koji je moj otac kupio krajem osamdesetih i na kojem sam pogledao gomilu filmova. Video rekorder bio je za mene božanstvo tada. Pošto praktično više nisam mogao da ga koristim, rešio sam da pre nego završi u smeću, zabeležim „oproštaj“ i tako mu odam počast :)

Režirali ste i spotove...

Režirao sam, pre svega, spotove za svoj bend, a potom za „Fani bend“ i još jedan bend u kojem sam svirao, a zvao se „Olovni balon“. Nadam se da ću u budućnosti raditi još muzičkih spotova, jer i to je još jedna disciplina koja me privlači, ali za sada sam sa snimanjem spotova stao 2010. Od tada do danas nijedan više nisam uradio, jer sam bio preokupiran drugim projektima.

Pišete poeziju (objavljena je zbirka „Trag koji ostaje“ 2006), tekstove za časopise („Helly Cherry“, „Mladi reporter“, „Filmske radosti“, „Avangrad“...), imate i svoje blogove („Art film“ i „Art šok“)... Odakle crpite snagu, inspiraciju...

Iz svakodnevnice koja je jako crna. Samo je malo iskarikiram i tako ispadne odlična priča. To je što se tiče neke moje duhovite strane, ali kod mene možete naići na razne druge vrste izražavanja, gde sam jako mračan ili nostalgičan ili emotivan... Znam samo da što više radim, imam više energije i snage da radim, a kada stanem, onda mi je jako teško da se pokrenem. Takav sam. Upoznao sam sebe. Zato se godinama ne zaustavljam, jer sam pre znao da pauziram, pa sam shvatio da to nije dobro. Kada sledeći put budem napravio pauzu, siguran sam da ću teško uhvatiti nov zalet koji će dostići polet kakav sada imam, jer sam se kroz kontinuirano stvaralaštvo dobro zagrejao.

Koje je Vaše omiljeno doba dana za pisanje?

Noć. Tada dolazi do one prave iskonske inspiracije. Dan ne može da zameni noć :) Noć mi je odlična za stvaranje, jer znam da tada svi spavaju ili bar svi normalni i vlada prava tišina koja mi je neophodna da bih bio skoncentrisan da osmislim i uradim sve što sam naumio, na pravi način. Shvatio sam da sam najinventivniji onda kada sam umoran i neispavan. Tada imam začuđujuću energiju i ideje mi samo naviru. U tim trenucima često ne mogu sve ni da stignem da zapišem. U zoru moja kreativnost dostiže vrhunac.

Utiču li pisci na Vaše filmove i obrnuto, režiseri na vaše pisanje?

Naravno. Naš čuveni reditelj Aleksandar Petorović je 1972. godine inspirisan delom Mihajla Bulgakova snimio odličan film „Majstor i Margarita“, ali je zato njegov poslednji projekat „Seobe“ po istoimenom romanu Miloša Crnjanskog, završio neslavno. To dokazuje da od dela pisaca možete napraviti kvalitetan film ali i promašaj.
Još se nisam usudio da radim film po romanu, ali definitivno imam želju da to uradim, makar jednom. Sijaset reditelja je to radilo i u većini slučajeva se taj način rada pokazao kao pun pogodak ali se dešava, kao što sam već naveo primer, da film završi loše.
Na mene su do sada uticali verovatno samo indirektno neki pisci, jer nikada nisam seo da radim film po određenom delu nekog pisca, već sam radio priče za film koje sam sam smišljao, ali sigurno je postojao neki nesvesni uticaj nekog od mojih omiljenih književnika. To mora da postoji jer niko nije imun na taj nesvesni uticaj, a režiseri su definitivno mnogo više uticali na moje pisanje, jer sam, između ostalog, dosta pisao o filmu. Pored toga, radio sam i neke crnohumorne priče koje su crpele inspiraciju od nekih majstora komedije.

Kada biste morali da izaberete svoje najdraže ostvarenje – koje bi to ostvarenje bilo?

Trebala bi mi duga vremenska distanca kako bih mogao da odredim sa potpunom sigurnošću koje mi je to delo najdraže jer recimo, kada radim dugo određeni film, toliko mi se smuči da ne mogu da ga gledam mesecima, a dešava mi se da realizacija onih filmova za koje sam, dok sam ih snimo, verovao da će biti odlični, nije bila uspešna, te sam prilično zbunjen po tom pitanju.
I publika drugačije reaguje na te moje filmove, pa me to nekad dovede do neke vrste konfuzije, gde ni sam ne znam šta mi je najdraže, a i puno toga sam radio, te nisam imao ni puno vremena da razmišljam o tome. Često sam paralelno radio na nekoliko filmova (uostalom to i sada radim), a u međuvremenu pisao eseje i kritke o filmovima, svirao...
Znate, sve što započnem da radim, meni je tada najdraže, jer ga ne bi radio da ga ne stvaram sa velikom strašću, ali u toku realizacije često dolazi do komplikacija u tehničkom pogledu, pa neke stvari ne mogu zbog toga da ispadnu onako kako sam zamislio, te i ta ustreptalost često zna da utihne nakon mukotrpnog rada.
Ipak, sa sugurnošću mogu reći da sam najzadovoljniji sa već pomenutim ostvarenjem „Pozdrav video kasetama!“. To je po meni, moj najbolji eksperimentalni film koji sam do sada uradio, jer u njega sam verovao od samog starta, iako su me oni najbliži koji su me gledali kako i šta radim, dok sam ga snimao, posmatrali kao ludaka, a ispalo je da je to moj najpriznatiji film. Prevazišao je čak i moja očekivanja. Sa uživanjem sam ga radio i mislio sam da će biti interesantan samo užem krugu konceptualista i ljubiteljima avangarde, a ispostavilo se i da je veoma inovativan, što me iznenadilo, jer sam mislio da je tema zastarela, a pokazalo se da je zapravo moderan.
Ipak, ako stavimo po stranu uspehe i šta drugi kažu, zadovoljan sam njime jer sam montažu doveo do vrhunca. Sam po sebi, taj film ne bi bio toliko dobar da montaža nije urađena do perfekcije i to je, između ostalog, još nešto, po čemu je taj film jedinstven.

Šta je za Vas, Vaš najveći uspeh?

Moj najveći uspeh, što se tiče stvaralaštva, je taj što sam radio bez finansijske pomoći bilo kakve organizacije, političke partije, moćnih pojedinaca... i pokazao da mogu da ostvarim mnogo uspeha u uslovima u kojima bi svako drugi digao ruke i pre nego što bi započeo rad, jer bi zaključio da je nemoguće bilo šta da uradi sa sredstvima sa kojima ja stvaram.
Ogromna je pobeda za mene to što sam dokazao da mogu da ostvarim nešto što je za druge nemoguće. Prvi sam koji je dokazao da jedan čovek može da bude uspešan hiperproduktivni filmski autor bez finansija i bez svega onoga što je drugim filmadžijama neophodno za rad, te sam jako ponosan zbog toga. Trebalo mi je mnogo hrabrosti i iscrpljujućeg rada, ali isplatilo se.
Na početku je bilo puno sumnje pošto su mnogi pokušavali da me ubede da od toga što radim nema ništa i da je uzaludno što mi tako nešto uopšte pada na pamet. Establišment me je ignorisao, a onda su u neko doba, kada su videli da imam uspeha u „dalekim zemljama“, počeli drugačije da gledaju. Sada mogu ponosno da nastavim dalje, jer sam pokazao da mogu nešto što niko drugi ne može.

Branko Radaković FilmŠta se još krčka u Vašoj radionici?

Puno toga se krčka i kuva, samo što se trudim da u celoj toj priči, ja ne iskipim :) Imam puno toga u planu, ali ne bih sve da odajem, pošto ne volim da govorim o planovima, jer što je do mene – odradim, ali da li će nešto stići do javnosti i kada, ne zavisi od mene, te u tom slučaju bolje da ne govorim puno o namerama i idejama koje imam, kao i pregovorima i mogućoj saradnji sa određenim ljudima. Što bi rekao Zoran Radmilović u „Radovanu trećem“: „Čuće se“. Nadogradio bih tu njegovu „izjavu“: čuće se, ako dođe do uspešne realizacije. Ipak, mediji su tu da uspešan i inovativan projekat na sve moguće načine obezvrede maksimalnim ignorisanjem, te me ne bi začudilo ni da se ne čuje :) No, šalu na stranu. Idemo sada ozbiljno. Bio bi red da za kraj dam i jedan ozbiljan odgovor :)
Nedavno sam završio snimanje dva nova filma. Jedan je dokumentarni i govori o spisateljici, kolumnistkinji i performerki Olgi Stojanović, a drugi je kratki rad „Čist srpski film u 2013. godini“. Njega već montiram i trebalo bi ubrzo da bude završen; dok srednjemetražni film „To moram“ koji je završen prošle godine, još uvek čeka da se produži i postane moje prvo dugometražno igrano ostvarenje. Scene su već odavno snimljene, samo ih treba ubaciti na prava mesta u već postojećoj verziji. Ta verzija biće završena 2014. godine. Hoću da se fino slegne, jer planiram da ga plasiram na ozbiljnim svetskim festivalima. Da li ću u tome uspeti, videćemo.
Pored toga, sa rediteljem i teoretičarem filma Mladenom Milosavljevićem uspostavio sam nedavno saradnju. Na njegovom kratkom dokumentarcu „Zona škart“ koji je završen krajem maja, potpisan sam kao kompozitor muzike (Mladen je u tom svom ostvarenju odlično uklopio moj instrumental „Talasi“ koji sam snimio 2004. godine u jednom studiju u Beogradu), a u njegovom sledećem filmu koji će se snimati krajem jula, imaću jednu od glavnih uloga. Koliko sam upoznat i Vi ste Tamara dobili ulogu u tom filmu i trebalo bi da igrate osobu koja intervjuiše lika kojeg glumim, što je veoma zanimljivo. Iznenadio sam se kada mi je to Mladen rekao. Još jednom ćete me intervjuisati, ali ovog puta na filmu :) Biće to interesantan i, verujem, prekretački horor film za srpsku kinematografiju.
Do sada sam se pojavljivao kao glumac u ostvarenjima koje sam režirao, a ovo će biti prvi put u životu da imam samo posao glumca na jednom filmu, što me posebno raduje jer, između ostalog, neću biti opterećen raznim drugim stvarima koje su veoma naporne kada radite i kao scenarista, i kao reditelj i kada ste ispred kamere, pa se nadam da ću tako moći da izvučem maksimum kao glumac i pokažem da nisam tako loš u tom domenu.
Pored rada na filmovima, u neko skorije vreme treba da izrecitujem uz muziku, pesmu mog prijatelja, pesnika i rok kritičara Milana B. Popovića – „Ubuduće ne pričaj o budućnosti“ koja će se naći na njegovoj sledećoj kompilaciji i koja izlazi sledeće godine. Eto, dosta toga sam i odao, a ko zna šta se još sve ne desi i ne ostvari što nisam ni planirao, niti sanjao da će se desiti, kako to obično biva u životu :)

Razgovor vodila
Tamara Lujak

Pogledaj još...
  • 2672-00.jpg

    Bogdan Vojnović

    13.05.2014.
    Na grafikama/printovima Bogdana Vojnovića su različiti alati dostupni savremenom umetniku, onome kojem je računar postao štafelaj i upotrebljeni su radi ...
  • 2671-00.jpg

    Ničim izazvan

    25.03.2014.
    Svi ti problemi koji se javljaju i od kojih verovatno nikada nećemo pobeći se brišu kada se popnemo na binu ...
  • 2670-00.jpg

    The interview that went wrong

    11.03.2014.
    Video zapis u formi intervjua koji će podstaći buran splet dešavanja za sagovornike, urednika Jakšu Nikodijevića i velikog stručnjaka, Nikolu ...
Komentari
Trenutno nema nijednog komentara.