Kada su se početkom šezdesetih godina stvaraoci tada moderne Srbije poveli za maksimom "vodovod u svako selo", nisu ni sanjali da su iskopali ogromnu raku srpskoj poljoprivredi i zdravlju srpske dece. Ideja je, naravno, bila plemenita i humana i prilično dosledno se sprovodila. Iako ni do danas sva sela nemaju organizovano vodosnabdevanje, problem koji je izbio na videlo naterao je svakog umnog čoveka da razmisli da li je koncepcija bila sasvim ispravna.

Šta je uradio srpski seljak kada mu je voda došla u kuću, kada je dobio bojler, kadu, klozetsku šolju? Proglasio je bunar nepotrebnom rupom! Tehnologija je časkom zasenila prirodu i bunar je postao idelano mesto za prijem svih govana koja su do tada završavala u poljima, potocima, rekama i retkim sengrupima (septičkim jamama). Neki su išli tako daleko da su u bunare sprovodili i osoku iz štala! Interesantno je zapažanje da se tehnološki preokret dogodio najpre u kućama u kojima su deca bila u gradu, završila škole i pokazala interes za tehnološko unapređenje. Zaštićeni su ostali bunari u kućama starih domaćina, koji su se rukovodili drugom filosofijom, poznatom kao "ne pljuj u bunar iz koga si vodu pio". Naročito su rigorozni bili oni koji su imali konje, jer, poznato je da konj neće da pije prljavu vodu. A takvih je bivalo sve manje. Seronje uvek pobeđuju!

Početkom XXI veka sprovedeno je sistematsko istraživanje u jednoj srpskoj varošici koja još uvek nema kanalizaciju. U 500 domaćinstava snimljeni su bunari i septičke jame. Rezultat je interesantan: oko 300 domaćinstava ima sengrup. Od toga 240 za svoja govna koristi bunar! Ostali ispuštaju otpadnu vodu slobodnim padom niz dvorište. Po mogućstvu, kroz komšijino. Kada su u tu varošicu došli interesenti iz belog sveta, prvo su analizirali kvalitet podzemnih voda. Rekli su samo: "Smrdi" i otišli. Lepa poljoprivredna šansa otišla je u govna.

Ali, govna uopšte nisu strašna. Govno nije problem! Kao ni narodno ime za fekalnu materiju rektalnog porekla. Pa svaki odrasli Srbin to ime uzme u usta bar triput dnevno: kad se posvađa sa ženom, kad ga iznervira komšija i kad gleda TV prenos iz Skupštine. Šta je tu strašno! Strašno je što uz govna u bunar odlaze deterdženti, ulje od kuvanja, crknuti pilići, pa čak i ulje iz traktora i automobila. Strašno je što mnogi to uopšte ne postavljaju kao problem. Strašno je što, kada se taj problem pomene, kažu: "Nema para!" Ali ima za kafanu i mobilni telefon.

Kada su u istorijskim poplavama 2005. isplivala govna u Jaši Tomiću, a zatim i u leskovačkim selima, neko se setio da su nam govna došla do nosa i predložio logično rešenje (koje iskusni inženjeri odavno znaju): najbolje je graditi vodovod i kanalizaciju istovremeno. Ako za to već nema dovoljno para, onda PRVO kanalizaciju, pa tek onda vodovod. Ovako, Srbija živi na sreću, a ona se zove: Još nas nije zadesila kvalitetna epidemija. Osim povremene sraćke. A to ionako odmah pripišemo gradskom vodovodu (ovo u Nišu je šala mala, nije to ništa!).

Takvi smo ljudi, uvek je neko drugi kriv. A govna su naša i kao takva, naravno, manje smrde. Srbi toliko, ustvari, vole svoja govna da neki svojoj deci tepaju "govance moje malo"! Gledajte ih kad nose govna na analizu kod lekara: svako je lepo upakovano, u lepu kutijicu i u šarenu, pažljivo odabranu salvetu. Fali samo ukrasni sjajni papir i roze mašnica. "Šta je ovo?" pita doktor, "Mala pažnja za vas, doktore!" ushićen je pacijent. Nema svako takvo govno, kao što je njegovo. Ne poklanja on doktoru bilo šta da se on igra, tu kao nešto analizira, gleda kroz mikroskop, secka, gnječi, opet gleda ... Srbin mu daje deo sebe! Bre!

Samo! Boja! Boja me zabrinjava! Sve je to bleđe i bleđe! (Z. Radmilović - A. Žari: Kralj Ibi).

Dušan Jakovljević

EKOsfera