vrh dno

Priča o Drvetu

Autor: Zlaja
24.03.2010. 23:29 h

Ovo je jedna ljubavna priča.

Ali nema srećan kraj.

I to jedna od onih priča koje ste slušali kada ste bili sasvim mali, pod uslovom da ste imali baku ili tetku, koja je volela da vam priča bajke o raznim čudesima, ili jednostavno prepričavaju raznorazne narodne bajke i basne koje su jednom negde pročitali ili čuli. Ovo je od prilike jedna od onih ljubavnih priča koja stvara nerealne snove i želje, zbog kojih imate neudatu tetku da vam priča priče. Je ta vaša tetka je čeznula za ljubavlju poput ove. Priča, istina, ne govori mnogo o ljubavi. Mnogo je više patnje i smrti. Morbidno? A opet ljubavna je i govori o ljubavi.

Nema mnogo smisla, zar ne? Ima li ljubav?

Naime, ovo je priča o jednom drvetu.

U jednoj zemlji, na jednoj planini, koja se nalazi blizu jednog grada, nalazi se proplanak. Na proplanku je rasla gusta zelena trava, koja dugo nije videla oštricu kose. Čudno je, kako je ta trava tako dugo ostala zelena i puna života i nesavitljiva. Na jesen, Vetar baca lišće na nju iz okolne šume. Međutim ona stoički izdrži sve napade i ne dozvoljava drveću i njegovom otpadu da je pokori. Potom dolazi zima, i sneg koji zatrpava tu travu. Ali sneg ni jednom nije uspeo da je zatrpa u potpunosti. Čak i kada zima najjače grize, ako se zadesiš na tom proplanku, mogao bi da vidiš vrh trave, zelen, okovan mrazom, kako štrči iz belog pokrivača. Ruga se. Proleće dolazi u pomoć, i pomaže travi da se oslobodi leda i snega. Ali na toj planini proleće kratko traje, i brzo usledi leto. Leti, u najtežem godišnjem dobu za travu, ona izgleda najlepše. Još je nepoznat razlog, ali rosa na tom proplanku nikada ne isparava. Ujutru, sa prvim jutarnjim svetlom, travnati proplanak ne liči na travnati proplanak, već na brdašce sačinjeno od sjajnih bisera. Dok se sunce diže i sa juga pokušava da sprži travu, zraci se lome u kapima rose i stvaraju zlato i drago kamenje smargda. I najzad kada sunce posle naporne borbe krene na počinak, proplanak je obasut rubinima, kapima krvi koji dočekuju noć i zvezde.

Zašto je ta trava toliko bitna? Zašto je toliko žilava? Zašto se ne predaje? Kakva je njena priča? Odgovori na ta pitanja, nisu ni bitni, jer je ovo jedna ljubavna priča, i to priča o drvetu, zar ne? Ne o travi. Ono što je bitno jeste da se na tom proplanku nalazi i jedna koliba. Stara i oronula koliba. Niko u njoj više ne živi sem ponekog pauka i miša. Ima i jedna sova koja je u gredi napravila gnezdo. I jedna zmija ispod praga.

Nedaleko od tog proplanka, od kolibe, u šumi čempresa i hrastova nalazi se Drvo.

Drvo o kome ova ljubavna priča govori.

Zašto baš o tom drvetu? Zato što je to drvo, za razliku od svih ostalih nastalo iz ljubavi. Takoreći. Njegovi listovi su srcastog oblika, koren zadire dublje i snažnije od ostalog drveća u toj šumi, iako je to najmlađe drvo, a samo stablo nije obično. Izgleda manje više kao i bilo koje drugo stablo, međutim ako lupiš u njega, odjeknuće šuplje i ubrzo bi mogao da dobiješ odgovor u vidu šapata. Nećeš razumeti taj šapat koji god jezik da govoriš, koliko god dobro da čuješ, ali, on je tu. A ako ti iz nekog razloga sine ideja, da drvo posečeš... ni jedna sekira, ni jedna testera nije ni koru okrnjila sa tog drveta.

Sada bih mogao da počnem sa pričom.

Nekada davno, mnogo pre nego što je zemlja u kojoj se planina nalazi nosila ime koje danas nosi; mnogo pre nego što je čak i grad koji je danas u blizini postojao, trava, koliba i drvo nisu postojali. Proplanak je postojao. Ali on je bio go, sačinjen od jalovine na kojoj se ni mahovina nije skupljala. To mesto golo i neplodno bilo je omiljeno mesto mladom paru, koji se tu sastajao da bi zajedno gledali sumrak i prve zvezde, i radili sve ono što mladi rade u svojoj ljubavi. Njihova ljubav bila je najlepša u celoj okolini i svi su blagonaklono gledali na srećan par i želeli, kao i njih dvoje da im mladost traje beskrajno. I kao što u svakoj lepoj ljubavi dođe tren, tako je i u ovoj došao. Mladić je zaprosio Devojku, i ona je oduševljena pristala.

Svi su se radovali, ceo kraj. Svi su bili na svadbi. Mladenci su dobili mnogo lepih poklona, mnogo lepih čestitki. Rešili su da sebi stvore dom na njihovom proplanku, njihovom omiljenom mestu. Mladi iz okoline pomogli su im da podignu kolibu, međutim stari ljudi su sa sumnjom odmahivali glavama na njihovu odluku. „Nije to dobro mesto“ govorili su. „Ta zemlja je jalova, tu ne može ništa da rodi.“

I mladenci su znali to, ali nisu se predavali, i posle dugog i napornog rada, povrće i voće koje su uzgajali na proplanku oko svoje kolibe bilo je najcenjenije i najtraženije u celom kraju. I stari su sa odobravanjem počeli da klimaju glavama.

Mladenci su živeli život iz bajke! Ali kakva bi to bajka bila kada se neka viša sila ne bi umešala? Kralj susedne zemlje je rešio da pokori zemlju u kojoj su naši mladenci živeli. Zašto? Ko će ga znati zašto kraljevi rade stvari koje rade. Vojska je krenula u marš, i Mladić je bio mobilisan.

„Ne brini“ rekao je nasmejan svojoj dragoj. „Vratiću se sigruno.“

„Ja ću te čekati“ odgovorila mu je i poljubila ga za rastanak.

Vojske su se sudarile daleko od planine i proplanka na kojoj su Mladić i Devojka živeli. Bio je to krvav boj u kom su ljudi gubili svoju dušu. Vitlajući svojim oružjem pretvarali su se u zveri željne samo jedne stvari, krvi svog neprijatelja. Niko nije bio pošteđen te promene, čak ni Mladić. Zaticao je sebe kako sa radošću zariva svoje oružje u vrat protivnika, i sa uživanjem posmatra krv koja bi u tankim mlazovima prskala iz rane. Kasnije kada bi žar bitke splasnuo, i kada su mu se misli vraćale svojoj dragoj, grozničavo bi pokušavao da spere krv sa svojih ruku. Posrmaljen pred onim što je postao. Ali krv se teško spirala.

Zemlja je bila odbranjena. No, plemićka oholost je prevladala razum, i napadnuti je postao napadač. Rat se odužio i promenio je zemlju, i Mladić je bio povučen krvavom osekom u  nepoznat svet van granica svoje zemlje. Još dalje od proplanka i njegove drage.

A Devojka je sedela na njihovom proplanku, i gladeći trudni trbuh, gledala oblake koji su leteli njemu, ljubila zvezde koje je i on ljubio u momentima odmora. I pored tuge za Mladićem, bila je srećna jer je čekala bebu. Provodila je vreme trudeći se da održava baštu. Ali kada joj je trudnoća odmakla više nije mogla, i tako je na proplanku počela da raste moćna i snažna trava, najkvalitetnija koju je taj kraj ikada video, i svi su želeli da senom od te trave hrane svoju stoku, i plaćali su Devojci da im dozvoli da je koriste, i Devojka nije pravila probleme. Dete se rodilo u mirisu sena i rose, snažno i zdravo, na dan kada je u udaljenoj zemlji njegov otac oboren.

Rat je bio izgubljen, i preživeli su se savijenih vratova vraćali svojim ognjištima, budili se noćima slušajući krike kojih nije bilo, gledajući svet obojen u krvi. Mladić se nije vratio svom proplanku. Jednog jutra dok je Devojka dojila bebu, sedeći ispred vrata kolibe, na proplanak se pope ratnik izgubljene bitke, umoran od života, ali gonjen datim obećanjem. Preneo je vesti o događaju kako ga je on video kroz haos bitke. Video je kako se Mladić okružen brojnim neprijateljima borio kao vrag; video je kako mu je malj razneo štit; i video je kako ga mač udara po glavi lomeći mu kalpak; video ga je kako pada, ali ga nije video kako ustaje.

Ratnik izgubljene bitke je otišao dalje svojim bezvoljnim putem, ostavivši Devojku da guši svoje suze držeći svoje dete na grudima.

 ""


Zima je hladna došla, i vetrovi ošinuše proplanak ledom i mrazom besnim. Ali nigde nije bilo hladno kao u srcu Devojke. Sedela je pokošena svojim bolom, nesebično ga deleći sa svojim sinom. Bebom koja taj bol nije htela. Bebom kojoj je bila potrebna toplota koja je u njenoj majci utihnula. U kolibi na proplanku prava vatra dugo nije gorela, i ljudi iz kraja počeše da brinu. Po najsnažnijem mrazu dolazili su i lupali na vrata dozivajući. Ali sve što bi čuli bilo je bebino meko kenjkanje i duboki jecaji ranjene Devojke. Vrata nije otvarala, a ljudi iz kraja glupi u svojoj dobroti, ostavljali su je njenom bolu. Proći će, govorili su, mora da se isprazni. Bol nije prolazio, ali od Devojke osta samo senka. Najzad strah ljudi u kraju nadvlada glupost, i oni razvališe vrata i zatekoše Devojku i bebu na ivici smrti.

Proleće je došlo, donevši sa sobom toplotu sunca, mirise procvalih voćaka, i razdragane zvukove oživele prirode. Čak se u selu, koje beše blizu proplanka, začuo snažan plač bebe. Zdrav i pun života. Pored tog plača, dopirali su i jecaji, jer Devojka beše na samrti i spasa joj nije bilo. Ležala je u postelji, bela poput duha. Dozivala je ime svog voljenog. On joj se nije odazivao. Pružala je ruke ka njegovom nevidljivom liku, dok se on udaljavao, ona ga je molila da se vrati. Kada se nad selo nadviše sjajne zvezde noći, jedna starica dođe u posetu Devojci. U selu je niko nije poznavao, ali su svi znali ko je ona bila. Govorili su da je veštica.

Ušla je u Devojčinu sobu, i sela pored nje na njenu postelju. Devojka je pogleda i prošapta Mladićevo ime. Starica, bolje znana kao veštica joj stavi ruku na čelo i reče joj da može da učini da ponovo bude sa svojim čovekom, ali samo ako joj nešto pokloni. Devojka joj reče da može da uzme šta god poželi, samo da bude sa Mladićem. Starica, za koju su verovali da je veštica, spusti šaku sa čela na oči, i Devojka umre. Starica iz njene glave uze oko i zub. Pre nego što se zvezde povukoše pred sjajem sunca, starica možda i veštica, uze Devojčinog sina i ode uz brdo. Naselila se u kolibi na proplanku. Na istom onom proplanku na kom su se Mladić i Devojka voleli, venčali podigli kuću, a zatim zauvek rastali. Nedaleko od proplanka u šumi hrastova i čempresa, starica koja bi mogla biti i veštica, u zemlju posadi oko i zub, i izgovorivši reči koje niko ne bi razumeo.

Devojku su sahranili sa svim počastima, a velika povorka je bila pratnja.

Beba se pretvorila u dečaka. Vragolastog a dobrog; nemirnog a ljubaznog; ljubopitljivog i pametnog. Dečaka kog ne možete da ne volite. I svi su ga voleli, ali su se i plašili Starice možda veštice, sa kojom je živeo u kolibi na proplanku. Plašili su se i zmije koja je bila u pragu, paukova iz uglova kolibe, i sove koja je živela u jednoj šupljoj gredi. Nekada su tu živele laste, govorili bi ljudi koji su se sećali Mladića i Devojke. Godine su prolazile i dečak, Mladićev sin se i sam pretvori u mladića, kada u kraj dođe izmučeni stranac, koji je izgledao previše star za svoje godine.

On dođe do kolibe na proplanku i sede na pokošenu travu, na mestu na kom su se Mladić i Devojka nekada voleli, a iz kog je kasnije raslo najbolje povrće u kraju. Sedeo je i gledao je u kolibu puštajući suzu za suzom. Njegovo lice bilo je izborano, a kosa bela. Oči su delovale staro, ali ipak se video tračak mladosti u njima. Dečak koji je i sam postao Mladić izađe iz kuće da se raspita, ko je taj neobični stranac.

Stranac se nasmeja kada ču reči koje mu behu upućene. Ko je on? Šta radi tu? Još jednom se osmehnu prazno i stade da priča svoju priču. Priču o ratu. Priču o borbi i krvi. Priču o smrti. Pričao je priču o zarobljeništvu, priče o mučenju. Priče o bekstvu, i novim mučenjima koje bi usledile nakon toga. Priče o ropstvu, i priče o radu. Potom je ponovo pričao o ratu. Nekom novom koji se vodio daleko od tog proplanka, te planine i te zemlje. Pričao je o slavi junaka koje ubijanje donosi, pričao je o strahu koji rađa junake. Pričao je plovidbama preko velikog mora. O velikim olujama, i danima bez vetra. Pričao je priče o gladi, i priče o muškom bludu. Priču o bolesti. Dečak koji je nedavno postao Mladić je slušao pomno. Slušao je o dobroti ljudi, a naučio je što šta o izdajama. Saznao je da postoji stvorenje koje se zove kamila i koliko ona grba ima. Slušao je o ledenim bespućima i peščanim morima, o lepoti žena i opasnostima koje njihovi cvetovi možda nose. Slušao je o drveću tako visokom da dotiče zvezde, i građevinama starim i po nekoliko hiljada godina.

I na kraju, čuo je priču o ljubavi. Priču o Devojci i Mladiću koji behu razdvojeni, da se nikada više ne vide. Slušao je priču o jalovom proplanku, i naučio je koliko je truda i đubriva potrebno da mrtva zemlja rodi. Kada čudni stranac ućuta, Dečaku koji je porastao u mladića glava je zujala od veličine tog sveta. Otišao je da spava i sanja snove, obećavši da će sutra ponovo videti stranca.

Kada Dečak uđe u kolibu iz nje izađe Starica koje su se stanovnici tog kraja plašili jer beše i veštica. Stranac je pogleda i upita je šta joj treba. Oko i zub, odgovori mu ona, i on joj ih dade. Bol je odavno postao njegov stalni saputnik, da bi pustio glasa sada kada se konačno vraćao svojoj ljubavi. Starica se sa okom i zubom spusti niz proplanak, u šumu hrasta i čempresa, gde je pre mnogo godina posadila oko i zub Devojke. Na tom mestu je sada nicala mladica bez granja i lišća. U koren mladice, stara veštica posadi zub i oko Stranca, i ponovo reče reči na jeziku koji niko u tom kraju ne bi razumeo.

Ujutru su našli Strančevo telo na izlazu iz sela. Niko u njemu nije prepoznao Mladića koji je pre mnogo godina otišao u rat, na put bez povratka. Sahranili su ga, a na njegovoj sahrani beše samo Dečak, koji mu beše i sin, a da to nije znao. Posle sahrane, Dečak pođe u svet stopama kojima je išao njegov otac. Stara veštica je zauvek otišla iz tog kraja, ostavivši u šumi hrasta i čempresa posađeno najdivnije drvo koje je ikada u tom kraju raslo.

Niko nije znao od kog semena je to drvo nastalo, sve do sada...

Nemojte pogrešno razumeti, neće iz svakog oka i zuba nići veličanstvno drvo. Uglavnom ne nikne ništa, jer se crvi zasite. Zato nemojte ići okolo i vaditi ljudima oči i zube iz glave.

Ovo drvo je niklo, jer to beše drvo besmrtne, rasturene ljubavi spojene u smrti.

Ako mi ne verejute, uvek možete otići do te planine, i popeti se na taj proplanak. Drvo i danas stoji veličanstveno u svojoj lepoti i visini u šumi hrastova i čempresa.


Komentari
niko - 25.03.2010. 13:52 h
Lacrimosa - 01.04.2010. 05:03 h
Ova pricha me delimichno podseca na legendu o imenu mog sela
=>
Zlaja - 01.04.2010. 19:45 h
kako ti se zove selo?
Lacrimosa - 01.04.2010. 20:26 h
Željuša, kod Dimitrovgrada. Kažu da se nekada zvalo Kalinovo, po dveojci koja je bila mnogo lepa i koja je mnogo volela Damjana. I Damjan je voleo nju i svi su se divili njihovoj ljubavi. Medjutim, dodje vreme kada je Damjan morao u rat (u stvari, ne mogu da se setim da li je bio u pitanju rat, ili je morao nekim poslom u Carigrad, ali je sigurno išao u Carigrad). Kalina ga je dugo čekala. Jednog dana je, kao i svakog dana, izašla na jedan planinski vrh da posmatra put kojim je Damjan trebalo da naidje i, kako nije mogla više da čeka, od bola se tu skamenila. Taj vrh se i danas zove kukla, što na bugarskom znači lutka. Selo je dugo žalilo za njom. Ljudi koji su prolazili njime dugo su mogli da vide uplakane meštane koji žale svoju mezimicu. Tako je selo dobilo ime Žalinovo, ili Žalno selo. Jezičkim promenama i tekom vremena, selo je dobilo svoje sadašnje ime- Željuša.
=>
Zlaja - 01.04.2010. 22:16 h
da nisam lenj, kao što jesam, mogao bih mnoge lepe bajke da ispišem ako bih se malo udubio u narodne priče...
Lacrimosa - 02.04.2010. 05:02 h
Eeee, da nisam lenja kao što jesam, mnoge bih stvari mogla da uradim
tbc - 02.04.2010. 08:36 h
lepo
IscariaH - 05.04.2010. 07:55 h
dobra je ova stvar
CrazyBitch - 16.04.2010. 02:05 h
lepa ti je prica. taman sam pomislila da ima previse opisa za moj ukus, kad ono eto poente! Blago ti se, meno knjizevnost nikad nije isla. Volim da citam ali da napisem ni red.
gost_Najbolja!!! - 16.04.2013. 15:49 h
Zasto bas oko i zub???
gost_S - 19.03.2015. 23:51 h