vrh dno

Navijačke strasti

Autor: bojan1978
19.05.2014. 13:50 h

Beograd, jesen 2014...

 

Takozvana svetkovina fudbala. Takozvani večiti derbi. Odavno je već spao na ne više od skupa malih prvačića koji trče za loptom, ali ipak... Jedan od dva dana u sezoni kad možeš da se izdereš i besniš kao čovek. Naravno u tome ti uvek pomognu „naši“ i „njihovi“ čelnici koji nas evo već mesecima uveravaju da smo mi poslednja odbrana pravoslavne vere, a ovi drugi đavolji izdanak, Sodoma i Gomora, pošast, kuga, kolera itd.

Znači, ja i moji Grobari se okupismo kod mene i krenusmo peške ka stadionu. Uvek je dobro da se deremo usput kao magarci, a i ako sretnemo usput neke Cigane, eto malo šorke, eto malo zabave...

Dugo smo na jugu poznati kao zajebani u svakoj tuči, mora čovek negde i da se prazni. A danas nam se baš prazni.

I gle, ne zadugo, ispred nas izađoše neki u crveno-belim omraženim dresovima. Extraaa...

I taman mi da krenemo na njih, onako kao vikinzi, uz primitivne urlike i bojne pokliče, kad nas preseče Gumeni:

„E brate, ’el ono Mire tamo prvi?“ Pogledah, kad ono stvarno. U crvenoj majici stoji naš drug Mire i peva kao lud.

Dobro nije nam baš drug. Sreli smo se proletos kad su bile one poplave. Mnogo dobar lik.

„E, a eno su i Pera i Stefke pored njih,“ reče neko.

„E, cela ekipa s kojima smo išli do Šapca!“ dodaše ovi iza.

Tačno, sad kad smo se približili prepoznali smo i ove ostale. A i oni nas.

„’De ste grobarske pičke!“ počeli da viču i krenuli ka nama.

Izgrlimo se i izljubismo se tu naočigled zapanjenog sveta. Mora da je običan narod mislio da smo izašli iz ludnice, ili da je apokalipsa blizu.

Inače s njima smo se upoznali kad smo prvo veče išli organizovano u Šabac da ređamo one džakove.

Mire i ostali došli u kombiju i videli nas kako stojimo kao budale i čekamo.

„E Grobari“, uvek se provali ko za koga navija, “idemo za Šabac, imate prevoz?“

I tako krenusmo s njima. Kako je do jaja bilo u kombiju, vrištali smo od smeha sve do tamo.

Bilo zajebano to prvo veče, slaba organizacija, svi krenuli polu spremni, samo sa željom da pomognu, niko se nije obukao kako treba.

Sećam se onaj mali njihov Stefan poneo jedini više para čarapa, razdelio ih čovek već posle par sati, kad smo promrzli i pokisli. I naš Koja išao dva puta po dva kilometra za vodu i klopu, nosio sam u rancu da mi ostali ne bi stali sa radom. Koliko smo se dobro uklopili, niko nije ’ladno ni provalio kad je došlo jutro, kad se sve završilo. Mnogo dobri momci...

Rastasmo se mi tu posle pola sata zajebavanja i svako na svoju tribinu.

Dobro, ovi su ok momci, al’ samo da naiđemo na neke prave Cigane a ne na ove.

I eto ne pređosmo ni sto metara kad opet novi kontigent Cigana.

Al ovaj put smo ih odmah prepoznali.

„Vidi ga Crni i ova bagra sa mosta,“ krenuli da se smejemo...

Odmah nas provališe:
„Šta je Grobari, krenuli ste da gradite nasipe,“ viče taj Crni, ogroman neki lik, i sa njim još njih pet šest, sve ljudi sa kojima smo se našli onaj dan kod sajma da pravimo nasip.

Uff, tu je bio piš živi, oznojasmo se na suncu, svi se poskidaše, pa smo se izmešali, i niko nije provalio da smo navijačke grupe. Kad se završilo uze Crni da obuče majicu, kad uzeo Ivketovu belu majicu. Na njoj piše „Partizan forever.“ Ovi njegovi se iskriviše od smeha.

„E pa jebote, od svih ovih majica ovde na gomili, gde baš grobarsku da obučem,“ smeje se i on čovek. A mi krenuli da pevamo „Crni, gro-ba-re!!!“ I dalje ga zezaju zbog toga ovi njegovi. On i ovaj naš bilder Raka išli posle sa specijalcima u Obrenovac, pomagali tamo ljudima, i sad su zajedno u Gorskoj Službi Spasavanja.

Idemo dalje.

„Hoćemo li naići na neke konkretne Cigane, ljudi?“ neko reče iz grupe.

Ma nismo ni prošli deset metara kad čujemo iza nas:

„E pa jebote, taman mislimo da ukantamo neke Grobare, kad ono vi iskočiste.“

Okrenemo se a ono Mića sa ovim njegovima sa Karaburme.

Sa njima smo se upoznali kad smo volontirali u Pioniru.

Mićin burazer video kad smo došli sa Krletovim pik-apom, i čovek nam priđe, sa sve zvezdinom majicom, al’ ko te pitao tih dana.

„Ljudi, ima jedan naš drug, hoće da prenese mleko u prahu, ali mi se pokvario kombi, jel’ možete da nam pomognete da donesemo? Ima i nekih pelena, on i žena se bave bebi opremom, hoće sve džaba da donesu, ali nemamo čime?“ U momentu ga pokupismo i krenuli tamo. Još i ja i burazer uzeli kamion od ćaleta, jer je još jedan iz te ekipe pitao da prebacimo neku vodu i neku ćebad, kaže živi blizu, ako možemo da pomognemo da ne nosi iz deset puta, brže će. A usput nam stao kamion, ćale nije sipao benzin, pa smo ja i taj lik, zaboravih kako se zove, prtili kanistere do pumpe i nazad, spali smo s nogu.

I po ko zna koji put taman da krenemo, kad stoji Šale pored neke prodavnice pije pivo, zamislio se i ne kreće.

„Šta je Šale? \'Ajde brate, zakasnićemo.“

„Ma brate, sad mi se ne ide.“
„Što, brate?“

„Pa brate, kako ja sad da navijam, da idem da se bijem s Ciganima, kad ih pola znam? I kad smo proletos, provodili sa njima noć u vodi, mokri do gole kože? I kad smo delili i \'leba i pivo, i vodu? I kad smo zajedno spadali s nogu od rada? Pa ja se, jebote sa rođenom braćom nisam toliko cimao, koliko sa tim Ciganima kad su bile poplave!“

I tu ti stanemo i mi s njim.

Jes’ majku mu.

Sodoma i Gomora?

Sad kad se setim nekih reči iz novina i televizije, JA ZNAM te ljude, prošao sam s njima teške stvari za kratko vreme. Pomagali drugima, pomagali i jedni drugima, pričali iste priče, smejali se istim vicevima.

Jedino što nas je do tada razdvajalo su te dve boje.

Da smo umesto crne i crvene imali plave, žute, zelene, sive majice, bili bi smo obični momci koji su krenuli da pomognu kad je zemlju zadesila katastrofa.

Niko se ne bi iščuđavao kako možemo da radimo zajedno, niti bi bili neka senzacija, to bi valjda bilo normalno.

Zato, čelnici, političari, novinari, dušebrižnici, ’ajde ’oladite malo i ostavite nas na miru. Mi ćemo da gledamo naše timove, i navijamo kao i do sada. A pre i posle utakmice, ćemo obući naše plave, žute, zelene majice i ići da pomažemo, smejemo se, pijemo jedi sa drugima.

„U jebote vidi ovi. Otkud vi Grobari, šta stojite tu k’o pokisli? To ide posle, kad vam zabijemo petardu.“

Naišao Ćora, sa još naših Cigana poznanika.

S njima smo bili posle poplava na radnim akcijama kad su se čistila poplavljena mesta.

Jebem ti poplave, totalno mi uništile bilo kakvu navijačku strast.

„’De ste face, vi na derbi?“ odgovaramo.

„Jes’ kurac, nemamo karte, za sever se razgrabilo, a neću da idem na zapad da im dajem pare, pa da sedim k’o neki apotekar. Idemo tamo ako navatamo nekog tapkaroša, a ako ne da probamo da uđemo nekako.“

„Ma brate nama se ni ne ide. ’Aj kod mene u dvorište da sednemo, imam ja veliki LCD pa ćemo da ga stavimo, gledamo zajedno, a?“ Reče Krle, ima veliko dvorište sa ozidanim roštiljom.

„E brate ’ajde, jel treba da se uzme nešto?“

„Ma samo meso, piva ću da uzmem ja od burazera iz radnje, daću mu pare posle.“

„Ej drže moji mesaru, javiću ja burazeru šta da nam donese.“ reče Ćora, „i on je Grobar, jebo vas on“ reče smejući se.

„’Aj brate palimo onda odmah, da nam se ugreje ćumur dok počne tekma. ’Aj rasporedite se sa Ciganima da znaju da dođu do mene. Vidimo se tamo.“

 

Nema razlike među nama, svi smo isti, zato se i valjda mrzimo toliko. Ali kad se zaboravimo za trenutak, ne postoji planina koji ne možemo zajedno da pomerimo.


Komentari
Trenutno nema nijednog komentara.